Odrasla sam u relativno dobrostojećoj obitelji. Moji su imali novaca ali ja nisam. Po tome se nisam ni najmanje razlikovala od svojih vršnjaka, nosila sam jednako izlizane traperice, jeftine tenisice a markirane stvari nisu dolazile u obzir. Kako svi, tako i ja. Roditelji su ulagali u posao, nekretnine i slične dugoročne stvari. Mama i danas vozi 13 godina starog Golfa ali ja zato imam svoj, doduše mali ali ipak, stan u centru grada. Auto sam sama kupila i srce me zaboljelo jutros kad mi je neki tip okrznuo retrovizor, iako nije nastala nikakva šteta.
Jučer se poveo razgovor s jednim dečkom iz jako dobrostojeće familije. «Meni je tata dao plaću 3500 kn ali ja svejedno trošim ko saborski zastupnik. A vozačku imam tek 3 godine a uspio sam do sada 5 auta razbit (popraćeno kretenskim smijehom).» Iz razgovora se mogao donijeti vrlo jednostavan zaključak: mali ne zna cijeniti ni to što ima a ni novac. Ipak, nije njegova krivica već roditelja. Možda je lako meni pričati ali da imam milijarde, ne bi balavcu na vrhuncu puberteta kupila nabrijani auto od 150.000 eura. Ajde, možda je i roditeljima stalo da se pokažu kako imaju novaca pa su zato sina tako «opremili» ali ako mi jednom razbiješ auto, za drugi ćeš se debelo namučiti. Roditelji su mu kreteni ili ja imam iskrivljene vrijednosti.