Pismo neznancu...dreams of you
“Dreams are illustrations... from the book your soul is writing about you.” (Marsha Norman)
Noćas si opet došao. A rekla sam ti već da ne dolaziš. Zamolila sam te. Ali ti…ne, ti zaista ne slušaš. Ne znam jel samo ne slušaš ili te nije briga za sve ono što ti ja kažem? Uvijek misliš samo na sebe. A nekad nisi bio takav. Pamtim te drukčijeg. I tada, tada si mi bio puno draži. Znam, da…reći ćeš: „Ljudi se mijenjaju“, ali ja nikako ne mogu prihvatiti tu tvoju promjenu iako si mi drag i takav. Valjda ćeš mi uvijek biti drag. Ne znam. Možda te baš zato i mrzim. Možda te mrzim baš zbog činjenice da te nikada neću moći mrziti…ili barem prestati mariti…
No, htjela sam ti reći, iako nikad nećeš znati, da si opet bio gost u mojim snovima. I opet si došao pred buđenje. Valjda ti je tako najsigurnije. Zašto? Jer znaš da se nećeš dugo zadržati. Znaš da će trajati kratko, biti zabavno i …zvrrrrrrr…s tim zvukom nestat ćeš, a meni će ostati mašta, nedosanjani san, želja da još malo odspavam, da se vratiš barem na minutu…još samo malo. Ali, znaš i sam da ne mogu zaspati više nakon što mi alarm odzvoni.
Vodio si me na neku feštu. Ne znam. Ili smo se slučajno na njoj zatekli zajedno. Sad više nemam pojma, zaista. Ali, nije ni važno. Popila sam čašicu previše…previše da bih sjela u auto. Smijao si se. Uvijek sam ti bila smiješna kad popijem. Nikad mi nije bilo jasno zašto jer sam uvijek mislila da se savršeno kontroliram bez obzira koliko popijem. Ali, tebi je uvijek bilo smiješno. Rekao si da se tada otpuštaju i one posljednje moje kočnice koje držim dignute i da sam ti zato posebno draga.
Ponudio si se odvesti me kući. Ali, ne mojoj. Nego svojoj. Nisam se odupirala. Glupirala sam se s tobom kao da smo oduvijek tako…
Odveo si me u svoj stan. Prvi put sam tamo bila. Vrlo je neobičan. Na vrhu starinske kuće, ali vrlo dobro održavane i uređene, iznutra dnevni boravak ogroman, koji odskače od ostatka stana – moderan, s najboljom tehnikom, a ostatak starinski, ali odiše toplinom…ima dušu…odiše tobom…osjećala sam se tako sigurnom. Odjednom sam se, ne znam ni sama kako, našla u svojoj glupoj žutoj pidžami od flanela (???) na sitne cvjetiće. Isuse! Umro si od smijeha…a kad sam shvatila čemu se smiješ, počela sam se i ja smijati…u jednom trenutku došao si blizu…toliko blizu…opet si dao naslutiti nešto…ili sam ja opet nešto umislila? I samo si pružio ruku prema mojem ramenu i skinuo mi nekoliko vlasi i rekao: „Jebote, linjaš se ko mačka! Oduvijek.“
Samo sam se nasmijala. Istina je, da. Ali zapamtio si. Uvijek ti je to smetalo i tome smo se uvijek smijali u krevetu kad bi nam tvoje vađenje moje kose iz usta oduzelo nekoliko dragocjenih sekundi.
A onda si ustao…nije te bilo nekoliko minuta. Vratio si se i rekao: „Sutra možeš spavati koliko želiš. Starom sam rekao da si tu, pa budi bez brige, neće ti nitko banuti dok si ujutro još sva razmazana.“
Gledala sam te u čudu. Nije mi bilo jasno. Rekao si nekome da sam tu?!? A nitko za mene prije nije ni znao. Vrlo neobično. Ali valjda to tako ide kad s nekim postaneš prijatelj. Drukčije je kad postoji nešto više. Prijatelje nemaš zašto skrivati.
A onda si mi pripremio krevet. Svoj. Veliki. Ogromni. Šutjela sam. Nisam ništa govorila. Nisam znala ni što bih rekla. Hoćeš li kraj mene leći ili na kauču, to je ono što me mučilo.
Potom si otišao do ormara i moja je enigma bila riješena. Pripremio si sebi kauč i rekao: „Mislim da je ovako najbolje, ha? Šta ti misliš?“
Šta ja mislim?!? Kako me to uopće možeš pitati?
„Mislim da je najbolje. Nema smisla kvariti ovo što imamo. A nikad ne znaš što možeš sanjati po noći.“ Naravno, zadirkivala sam te da ne osjetiš kako mi glas drhti. Da ne osjetiš kako se lomim u sebi dok te gledam. Dok te svakim pogledom ljubim. Dok te svakim pokretom želim zagrliti.
„Da, nikad ne znaš. Ajde, mala, spavaj sada. Ili bi ti sad pričala?“
„Ne bih. Pa o čemu da pričamo, cijelu smo večer zajedno. Ajde, laka ti noć. I budi tih kad ujutro izlaziš, da me ne probudiš.“
„Naravno. Nećeš me ni osjetiti.“ Nasmijao si se i namignuo mi. Uvijek sam voljela kad si mi to radio.
Zaista si se pridržavao dogovora. Otišao si tiho. Što si tiše mogao. Pretiho.
A meni je nakon buđenja samo ostalo pitanje: Jesam li sanjala ili…?
Da, sanjala sam.
|
online
