subota, 21.01.2023.
BIJEG U ALEKSANDRIJU
|
Egipatski turistički radnici su mi se uspeli na vrh glave i pokidali su mi sve ganglije. Kako bi se što prije domogla Alexandrije koja mi se s dalekog juga činila zemlja spasenja, Baldo mi je kupio džabalesku let Luxor – Kairo. Naročito što mi je tamo prijateljica Lejla koja se udala za Egipćanina koji nije turistički radnik. Kad sam se domogla kairske teritorije, obuzela me je radost da sam nadomak.
Malo morgen. Samo sam trebala pronaći autobusni kolodvor. Do njega vozi interni besplatni aerodromski bus. Stanica internog aerodromskog busa ispred Arrivalsa nije označena na engleskom. Dabome, besmisleno je bilo koga pitati gdje je stanica jer su ispred Arrivalsa sve turistički radnici. Šetala sam pola sata tamo – vamo dok nisam utvrdila pattern vožnje. Zatim sam se ukrcala i vjerovala u Allahovu providnost. Isplatilo se nije. Na kolodvoru nisam ugledala šalter za kupiti karte i nije bilo nijedne žene tako da sam bila kao krme u Teheranu. Bila je jedna kućica s neidentificiranom svrhom. U njoj lik s 20 riječi engleskoga. Ima bus za Alexandriju u 11:00, a sada je 7:00. Nailazi jedan besposleni genije i govori mi da će me on povest taxijem. Neću taxijem, hoću busom. Onda slijedeći pa slijedeći genije, svaki s istom pričom. Njima je bio stravičan problem da stojim na kolodvoru nekoliko sati. Analizirajući čemer koji mi se snašao, obuzeo me strah što će biti ako za taj bus više ne bude karata ili, još vjerojatnije, ako meni od dišpeta ne prodaju kartu. Da ne riskiram, vratila sam se na Arrivals računajući da će sada biti nekoga u uredima Turističke zajednice koje sam po ranozornom slijetanju uočila. Tada su obadva bila prazna, za razliku od privatnih radnji. Kad sam se nadlaktila nad TZ-ov šank i odlučila pričekati osvanuće kojeg državnog turističkog radnika, eto jednog Fićfirića s užurbanim motom. Moš mislit šta žuri… Dobar dan, gdje mogu kupiti autobusnu kartu za Alexandriju? Nema problema, sad ću vam pronaći taxi. Ali ne želim taxijem, želim kao i svi normalni ljudi – autobusom. Ne možete autobusom, to dugo traje. Evo ima krasna ponuda za 70 eura. Meni je došlo urlati, meni je došlo naoružati se pa da napravim teroristički napad. Otišla sam do obližnjih stolica ne bi li se pribrala. Mogla sam samo zaplakati. Bila sam na rubu. Malo nakon toga mi se Fićfirić strašljivo približio. Ponudio je „gud prajs“ od 60 eura. Uputila sam mu bratoubilački pogled na što je on upitao zar imam kakvih problema. Rekla sam mu da samo budale nemaju problema. Ali da će me voziti krasan gentleman koji odlično govori engleski u najnovijoj limuzini. Da bus vozi duplo duže nego taxi. Zbrojila sam cjelonoćno nespavanje, sve što me čeka ako se ikad domognem Lejlinog stana… I pokleknula Fićfirićevoj ponudi. Došla sam platiti u egipatskim funtama. Fićfirić trebao vratiti 100. Predložio je da dam ih dam, po 50, njemu i nekom liku koji se nasrao u međuvremenu iza pulta. Pokazat će se par minuta kasnije da će taj, doslovno, Naser mi se nasrati u auto jer će ga moj šofer Jusuf povesti do nekog usputnog suburbanog kairskog kvarta. O mome trošku. Rekla sam Fićfiriću da bi momentalno mogla dati, svakome od njih po jednu desnu šaku u glavu. Lijeva ruka mi je dramatično slabija. Citirana predivna gesta koja se iz mene izvalila je bila ono što mi je sve ove dane nedostajalo u Egiptu. Momci su se uozbiljili. Samo nekoliko minuta kasnije, vozili smo se prema Alexandriji. Bratoubilački pogled mi nije silazio s glave. Gledala sam zgrade sa svoje strane. Jusuf je povremeno mrmoljio o znamenitostima. Da mu mjenjač nije bio automatic, bila bih ga zadavila, bacila iza prvog njuđersija i mirno se odvezla do Lejle. Međutim, moja zadnja utakmica na egipatskom terenu opet je završila tako da je turistički radnik zakucao u zadnjim minutama. Jusuf je, đubre egipatsko, dosta dobro ocijenio moje ambicije pa me upitao želim li da šuti ili da mi govori. Rekla sam da ako može šutit, bolje je da šuti. Volio bi znati šta je bilo. Duga priča. Međutim, pripišalo mi se radi čega sam bila primorana obratiti se. Upitao me je da procijenim minute svog mjehura jer ima jedna dalja benzinska koja ima čišći zahod. Pristala sam na čišći zahod. Jusuf me iz zahoda pričekao s kaficom, a onda je pažljivo i koncentrirano, bez ikakvih podpitanja, poslušao moju priču o egipatskim stravičnim turističkim radnicima. Kad sam izdušila od govorancije, uboo je neku bazu od koje sam se nasmijala na što je on rekao da imam predivan osmijeh. Jebiga!      |
