otokpiwa

Nassera nam je poslao Monty – sveprisutni aswanski menadžer. Nasser je nas troje okupio ko mladomisnik župljane u brodskom salonu te počeo propovijed o tome kad i kako ćemo sutradan. Kako sam ja, za razliku od mojih kompanjona Nesvrstanih, Montyiju unaprijed platila ovo razgledavanje, tako su se oni skoncentrirali da sve zapamte, a ja sam se zavalila u kičasti divan i opušteno promatrala iz snajpera. Kad sam ocijenila momenat da im ispali cifru, odlučno i glasno sam rekla: „If you have finished your prophecy, I will leave. The Luxor nightlife is waiting for me.“

Nassera je moja iznenadna reakcija spizdila pa im je ispalio cifru. Nategli su se za par desetaka para. Rezultat: 1:0 za nas. Međutim, nakon toga smo temeljito usrali u četiri lagana skoka.

Nasser je pitao gdje idemo. Mi smo nekoordinirano reagirali iz čega je Nasser zaključio kako nemamo blage di ćemo. Predložio je da nas za 300 para povede u birtiju u koju izlaze pravi Egipćani. Normalno, pročitao nas je ko otvorenu arapsku knjigu. Naivniji Nesvrstani je rekao da je to baš ono gdje bi želio. Dodatno, razdragao se kako je Nasser prijateljski raspoložen. Zavapila sam Gospi.

Misleći da je Nasser taj koji vozi taksi, Naivniji je odmah platio taksi. Tko u Arabiji unaprijed plati, prođe ko brački jagnjec u vitelcu. Ispostavilo se da Nasser nije taksist, a to znači da je Nasser već uzeo proviziju. Plaćanje turističkih usluga preko posrednika je ovdašnji starinski običaj. Bitan dio toga običaja jest da platitelj ne vidi transakciju između posrednika i izvršitelja. Jer bi onda vidio proviziju, a provizija mora ostati u domeni turistu nedokučivog.

Kako se brod taman preparkiravao, još malo smo posjedili. U izmišljanju tema se pojavila tema „Ima li tamo šta za smotat?“. Ne samo da ima za smotat nego je to birtija u kojoj se može bez straha zapaliti joint. Nasser ima najboljeg marokanskog dilera. Ja sama rekla da ne dolazi u obzir pušenje droge jer radim u policiji pa ne mogu sebi dopustiti ovakvo društvo. Nesvrstani su krepali od smija, a Nassera je štrecnilo. Do kraja večeri nije bio siguran jesam li se zafrkavala.

Ne mogu opisati kako i zašto smo najprije završili na souqu koji nema veze s obećanom birtijom. Iz iskustva znam da se Nasser nadao kako ćemo mi nešto pazariti, a kasnije će on od pokupiti novčanice postotka. Radna sedmica egipatskog turističkog radnika je a, b, a, b. Jedan dan si s turistima, drugi dan obilaziš sve radnje dok pokupiš postotke.

Ranije ocijenivši Naivnijega kao podesan humanoidni materijal, Nasser je putem po souqu s njime blagoglagoljao. Nas preostalih dvoje smo iskomunicirali da se krećemo u petoj brzini, sve kako bismo osigurali da Naivnijega ne uvedemo u napast zaustavljanja.

Krajem souqa meni se pripišalo. Nasser nas je odveo do KFC-a – prava stanica za svaku nuždu – svugdje po svijetu. Prije no ću ući u KFC, dala sam Nasseru da mi pridrži boršu i jednu praznu plastičnu bocu koju sam prošetala preko cijelog souqa tražeći kantu od škovaca. Nasser je tu bocu prebacio iza obližnje ograde parkinga. Nisam mogla popizditi jer mi se baš pišalo.

Čekajući obavku nužde, Nasser je dečkima objasnio da je razgledavanje souqa dodatnih 200 para jer smo baš svašta lipoga vidili i sve nam je pokazao. Naivniji je opet iskeširao. Naime, njemu je bilo napeto smotati i ne bi ga Gospa zauzdala. Kasnije kad smo se vratili na brod, dobio je dugu odgojno – obrazovnu litaniju.

Izašavši iz KFC-a, slavodobitno sam rekla: „Dosta šetnje, sad kafana!“ U kafanu smo došli preko dilera – to je sve usput. Dok je Nasser s ulaznog praga preuzeo hašiš, screenshotala sam lokaciju – nikad se ne zna kome i kad može zatrebati. Ipak je ovo blog s korisnim putničkim informacijama.

U kafani mi se činilo kao da sve ljude poznajem. Marin se spustio od doma, udara po piwama, Maja ronca oko stolova, Tonći pije sok, svatio profa Bosanac nadrkan… Pogledali su u nas dok smo ulazili, zavrnuli očima na još jedne slučajne turiste i nastavili svojim poslom.

Interijer konceptualno sličan Zanatu, ali u drugim bojama. Konobarice - dvije Maje Šuput. Raspustile crne kose do guzica, utegle se u criva od robe. Po smontiranim kamerama reklo bi se da je zabranjeno fotografiranje. Zato sam predložila selfie s onom simpatičnijom. Dabome, odmah se ispostavilo da to ne dolazi u obzir. U lokalu nema fotografiranja! Jedva sam okinila malu uspomenu.

Popili par piwa, Naivniji zapalio, komplimentirao hašiš. Tko u Arabiji komplimenta poklonjeni hašiš, taj je budala. Izdala sam direktivu da se uputimo. Nasser se razrogačio na mene jer to bio barem drugi put u istoj večeri da sam mu poremetila biznis. Ali onda je on zaigrao dupli pas. Pročitao je na meni kako me progoni priša. Točno. Bila je ura kraja smjene Šefa sale! Zakucao mi je gol. Nasser je zbrojio piwe po 150, izbacio ukupnu cifru, ja sam se mašila za takuin i mi smo u roku 5 minuta jurili po Kornižu prema brodu.

Sutradan su Nesvrstani otišli u birtiju bez mene i bez Nassera. Pozdravila me simpatičnija konobarica. Piwe su koštale po 60 para.