otokpiwa

Alma je sestra od Jasne. Jasnu znam sa Jelse. Njeni mališani igrali su se s mojim, pa smo se i mi tako družili. Jasna je posve slučajno nazvala, i ja slučajno spomenila da smo u Belgiji. I onda Jasna slavodnobitno: "Imam sestru u Belgiji".

Sve je kraljica sredila - ljudi nas dočekali na stanici od Calatrave i odnijeli svojoj kući. Ah, kako nam je fino bilo... Domaće. Bilo je i pite.

Amir i Alma žive u kući u nizu u Liegeu. Imaju dva bebe'a - Denisa i Emmu. Šou program.

Mi smo baš naletili dok su imali još jedne goste - druga Alma i njen nizozemski momak. Nizozemac se nije mogao načuditi kud mi iz vedra neba - a ni ne poznajemo se... I on je mislio da smo tople prijateljice. Šta je tim Nizozemcima?! I što je to s nama?

Pa smo večeravali i divanili.

Imaju odličan gadget - valjkasti roštilj na struju kojega se montira nasred stola. Onda svako sebi iz velike teće uzme kako voli: kobasičicu, ćevap, sira, pršuta, panina, jaja, gljiva - svakog vraga. To se stavi na gornju ploču ili u ladice ispod. Dok mi pročavrljamo, već je pečeno. I onda svak svoje bada. To ukratko znači da možeš pozvat ljude na večeru, svih zabaviš sa pečenjem i usput ne potrošiš cijelo popodne na raskuhavanja i priređivanja i poslije isperavanja mnogobrojnih lonaca i lončića. I pjatanca, što je najvažnije od svega, bude svakom dobra, jer je svako isprojektira po svome guštu.

Nova godina mi je najdraža u sastavu: do deset TV, pa u krpe. Ove godine su me zahebali. Bila sam na najboljem putu da ostvarim svoj plan. Izašlo je 8 sati, a mi smo još uvijek bili u našoj familiji. Kontam - još ću malo, pa odoh u naš apartman u potkrovlju, na sanak slatki.

Međuto je Almir iznio Porto, došla je njegova sestra - treća Alma, sa još dva bebe'a. Zabavili se sa plastelinom. Ja sam napravila čovjekića, cvijet i par beštija. Onda smo se prodivanili za cijelu godinu. Ćalabrckali grickalice i slatko. U međuvrmenu se svratio Almin muž - taksist, koji je tu noć radio. Bogami, izašlo 5 sati...

Skoro smo prespavali let koji je bio u 6 popodne. Almir je kamionist, pa nas je prebacio tih sitnih 120 km - do Charleroija brzinom od 150 km/h.

Naguštala sam se za sljedećih sto godina. Bog im da zdravlje...Bošnjaci su moj narod - i to je to!!!