ostap bender

I scena

1054. Aja Sofija, Carigrad. Otvoriše se vrata velelepnog hrama, sunce obasja prostoriju a vetar unese malo prašine. U crkvu uđe predstavnik visokog sveštenstva monofizisa i pošto otrese malo prašine sa odore ljutito se obrati drugom predstavniku visokog sveštenstva halkidonaca. To ljutito je takođe imalo hrišćanski dojam ali je njegova operacionalizacija anatema. Ni ovaj drugi nije osto dužan pa i on anatemisaše onog. Vrata se zatvoriše. – (raskol de jure)
1204. krstaški rat. – (raskol de facto)

II scena

1958. posle smrti Pija XII, visoko sveštensto odlučiše da dok ne nađu novog Velikog Papu postave malog prelaznog i to zapade Anđelu Rukali koji postade Ivan 29 (Jovan 23), kasnije poznat pod nadimkom Dobri Papa. Jednog jutra on odluči da siđe u baštu i prošeta se. Baštovani se sakriše u žbunje, jer se dogodilo čudo, ''Papa je među nama''. Međutim, Papa ih pozdravi i porazgovara se sa ljudima koji mu uređuju bašču. Kasnije poslepodne je odlučio da njima a i drugim ljudima koji su tehnički zaduženi za lagodan i udoban život sveštenstva u Vatikanu, povisi plate. U isto vreme je odlučio da višem sveštenstvu smanji zarade, ''jel ste hrišćani il' šta?''.
1959. Ivan 29 se probudi i odluči da sazove Sabor na kom izrazi svoju želju da sazove Vaseljenski Sabor. To znači da poziva sve biskupe Katoličke crkve da dođu u Vatikan na ručak, a bogme i večeru. To svi biskupi je značilo i crnce biskupe iz Afrike. Liturgija se peva na latinskom, grčkom, staroslovenskom i arapskom!
E onda je rešio da se pozabavi i nekim društvenim pitanjima: siromaštvo, nuklearno naoružanje, rasizam...
1962. je umro.

III scena

1965. U Jerusalim, zamislite, stiže Papa Pavle VI i sastaje se sa carigradskim patrijarhom Atanagorom. Ukidaju se anateme iz 1054. i liturgija se obavlja na grčkom i latinskom. Ovakav susret se do tada nije dogodio od XV veka.

IV scena

2001. Papa Jovan Pavle II kreće na apostolsko putovanje: Grčka, Sirija, Bliski Istok, Ukrajina. (staza Sv. Pavla). Poseta je, svi primećujemo, od istorijskog i simboličkog značaja. Usput se javno izvinjava za sve loše što je katolička crkva uradila pravoslavnima. Po prvi put neki papa ulazi u džamiju (Velika Džamija u Damasku) a bio je i u Sinagogi u Rimu. Naravno je da se na tom putašestviju sreće i pita sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem.

V scena

Ostap Bender sluša Raindrops, raindrops i vraća se doma gde ga nestrpljivo čekaju žena, ćerka i macan da ručaju. (''Sve će da se ohladi!'')

Ima li ista nezgrapnije od proleca?

Planeta vrsi pritisak na pojedinca da se probudi. Ukida individualizam i zestoko se zalaze za uniformnost.
U najmanju ruku, takoreci, apeluje na sve cinioce zivota da se uzbude.
Neretko i protiv njihove volje.
I tako sada imamo po gradu svakakve neobuzdane izlete zivotnosti prerano otudjene od ucmalosti.
Mlade zene razgolicuju svoja nenegovana tela, mladi muskarci pohotno ih gledaju svemu unatoch.
Mlade majke, sa grudima jos uvek nabreklim od mleka, guraju kolica i drze muza pod ruku. A muzu u mislima samo tiket iz kladionice i da li je prosao na koeficijent 2.2 iz x u 2. Ni u snu ne moze da bude svestan da njegova zena upravo u tom trenutku daje sebi prolecnog optimistickog oduska, i razmislja o tome kako su muke sa detetom prosle i kako ce, eto sada, uz novo prolece, sve biti ponovo isto kao kad je bila devojka. Imace vise vremena za sebe, okrece novi list. Bas u tom trenutku, muz pohotno gleda druga zenska razgolicena nenegovana tela, svemu unatoch.

Uopste, sve nepripremljeno i neobuzdano.
To valja detaljno ispitati i eventualno se zaloziti da se prolecu ukine simbol Budjenja, a da se isti dodeli jeseni.
Ako nista drugo, bar cemo zbuniti ptice. Nece znati kad da lete ne jug.

Ovde je granulo neko simpatično sunce i svi su se
ljudi nešto prolepšali.

Skinuli su kapute, izuli čizme i onako došle im uši, nosevi i
kolena do izražaja. Nemojte pogrešno da me svatite,
ne sviđaju se meni ničija kolena konkretno, nego me nešto bole oba
(onako reumatski) poslednjih par dana pa su mi konstantno u podsvesti
i tako povremeno izleću u svest, i kad ne treba.

A to proleće što ovih dana hara po gradovima i ostalim naseljenim i nenaseljenim predelima mene Bendera, cenim da je tako i sa ostalim Benderima u Jugoistočnoj Evropi, čini pomalo usporenim.
Voleo bih da sam zaljubljen, al’ neću.
Ne mogu da pišem. Ne mogu da čitam. Uhvatio me je taj prolećni mrz.

To opšte stanje buđenja deluje na moju pospanost. Protiv moje volje.

Fjodor Zablacanski nije nijednog trenutka pomisljao da bi mogao biti ista drugo od onoga sto jeste. Zapravo on nikada nije ni bio ono sto jeste. Prema tome on nikada nije pomisljao da bude.
I da, tako je, Fjodor ne postoji.

Izmislio sam ga kako bi ovaj post post ojao.

Ne bio ja Bender, ako vam uvek ne saopstim celu istinu od pocetka do kraja.
Ne bio ja Ostap, ako izvesni Slobs ne procita i ovaj post.
Ne bio ja Ostap Bender ako nisam.

Nije da sam ja neki gnjavator, ali jednostavno ne mogu a da ne primetim i tako odreagujem. Ako pak, ne bih primetio ne bih ni reagovao. I to je jasno. Nego, u poslednje vreme, nešto me spopalo pa samo reagujem a ne primećujem. To nije čudno kad sam ja u pitanju zato što sam ja Veliki Kombinator kome u imenu kaže da nema mesta da se redovno primećuje, važno je da se reaguje.

Tako sam reagovao kada sam uobičajeno šetajući autoputem video kamion koji je u prikolici prevozio veliki broj teniskih loptica. Taj autoput nije onaj na koji ste prvo pomislili kada ste to pročitali. Tako ja zovem određene kolovoze u velikim gradovima. Toliko je puno automobila i automobilista, a već je svima poznato da su pešaci bolji deo čovečanstva, da su oni (pešaci) ti koji su stvorili i gradove i popločali ulice i najzad izmislili automobile. Međutim, to su automobilisti najednom zaboravili.

Ovaj spomenuti kamion tačnije njegov kognitivni deo zvani kamiondžija, se toliko zaleteo kada je video zeleni signal sa svetlećeg saobraćajnog znaka zaboravljajući - mada mi niko ne garantuje da nije bio zbunjen tolikim brojem teniskih loptica koje prevozi, da ako naiđe na manju krivinu neminovno sebe stavlja u takav položaj iz kojeg je nemogućno reagovati. Ja sam to, naravno, odmah primetio i tako u isto vreme zaključio da me je ona čudna faza bez primećivanja prošla. E, tom kamionu se ubrzo desila ona omanja krivina i on nije reagovao. Usledio je za mene čaroban trenutak: milioni teniskih loptica su preplavile trotoare, deo kolovoza i kao da su samo taj trenutak čekale sve vreme klackajući se u prikolici, pojurile da se pokažu boljem delu čovenčanstva.

Jedan deo toga sam i ja pa sam odlučio da reagujem u skladu sa tom ulogom koju sam imao u tom trenutku. Prvo sam zajedno trčao sa ovim slobodnim predmetima. O, kako sam se osećao slobodan kao da sam neka teniska loptica upravo ispala iz prikolice. Drugo, loptice su počele da se razilaze a ja se nisam mogao tako brzo odlučiti za kojom grupom da krenem. Ne možete tek tako da krenete za nekom grupom. Da se čitav ovaj događaj dogodio dan ranije, kada nisam primećiovao već samo reagovao, bilo bi mi mnogo lakše. Ali saznanje da se taj period završio mi je sada u ovom trenutku razlaza zadavao teškoće. Na vidiku mi se ukazao kolega pešak koji mi je pomogao. Naime, gore spomenuti se savio i stao da uzima odbegle teniske loptice. Taj gest mi se naročito dopao. Treće, savio sam se i počeo da kupim zelene skakajuće. Opet sam primetio da sam imao kratak period neprimećivanja već samo samog reagovanja.

Tada sam rešio da prestanem da budem deo tog događaja i nastavio sam sa uobičajenom šetnjom po autoputu.

Verujem i pretpostavljam da se slične stvari dešavaju mnogim ljudima. Mislim na to da nailaze na kamione koji prevoze teniske loptice i da u trenucima kada ove krenu da beže oni prvo malo trče za njima a onda ih uzimaju i stavljaju u džepove. To je ipak jedna sasvim normalna i uobičajen pojava tako da dalje primećivanje iste nije potrebno.

Juce sam gledao penzionere kako hrane golubove.

I sve to u redu. Oni sede na klupama (penzioneri), bacaju mrve, a golubovi kao igracke trce okolo, kljucaju, goje se i odu da lete ili spavaju. Svaki dan milijarde mrvica bivaju bacene na pod i milijarde bivaju ociscene kljunovima golubskim.

Ne bio ja Bender, Ostap ako u jednom pogledu goluba nisam video umor, tugu i zal nad usudom golubljeg zivota. Njihova je karma da ociste sve ulice od mrvica koje kroz prozor izbacuju nesavesne domacice i da uvesele penzionere. Da im daju krivu sliku o kontinuiranoj vaznosti njihovih penzionerskih zivota.

I svaki dan eskadrile golubova krecu u akciju ciscenja i klovnovskog uveseljavanja. Tuzan je to zivot.
Pola dana ubacuju testenine u svoje telo i gugucu penzionerima, a drugu polovinu lete kako se ne bi ugoyili.
U suprotnom, postaju debele kokoshi, koje nisu nista drugo do golubovi koji su prestali da lete.

Velikim naporom i vise nego velikodusnim duplim pasom sa izvesnom marisi, za koju blogeri tvrde da je "truda vredna", statistika je izbacila sledece rezultate:

Nalazite se na 3809. mjestu od 19063 blogova po broju komentara na vašem blogu.
Nalazite se na 6121. mjestu od ukupno 19063 blogova po broju objavljenih postova.

Usled neimanja drugog cilja, zadrzavamo se pri ideji trule zadovoljstine povodom statistickog napretka.

Evo i objasnjenja.
Upliv u novu skolu, drustvo, radnu organizaciju, vazda je bio problematican. Eto i Ostap Bender trazi nacin da se infiltrira na najbezbolniji nacin. Njegova prijateljica Petra Ivanovna Korovkina tvrdi da je otvaranje njegovog zivota neminovno. I da sto duze ceka, to je dosadniji.
Ostap medjutim, nikada nije jebavao ovakve savete.

A priznajmo, imace on svasta da kaze. Nije malo puta sebi u bradu setno rekao: Ostape, avanturisto, 2 su zivota iza tebe.

Zbir ideja koje se pojavljuju i nestaju, a vezane su za razvojni put ovog bloga, premasuju i najstrasnija ocekivanja.
Ali nista od toga ne pije vodu vodu.
Za sada je plan da personalna statistika bude na zavidnom nivou kako bi se brzo napredovalo do ispod 1000.

Sada se nalazimo na 4770. mestu od 18945 po broju objavljenih komentara na post.
I na 8898. mestu po broju objavljenih postova.

U slucaju da nema zavidnog napretka, jasno je da cemo do besvesti komentarisati svoj sopstveni post.
Generalna ideja je da se vec u ovoj prolecnoj sezoni 2005. obave sve pripreme kako bi se jesen docekala medju 100 ql blogova.
Na stranu rasprava o tome da je uncool biti cool, mada su kod samog Bender dr, Ostapa jezicke i logicke zavrzlame visoko cenjene.

Eto'o, dosao je i taj dan, taj tren, kada su se stekli uslovi da Veliki Kombinator napravi svoj blog. Ovo bi mogao biti plod velikog truda i zalaganja... momenat kada su se spojile velike Ostapbenderovske ideje i mogucnost da se iste podele sa pucanstvom. Ovo bi mogao biti i trenutak o kojem je Ostap Bender razgibavao misli tokom besanih noci, medjutim, avaj! Nista od toga.

Kao i ostale velike stvari, i ova je u njegov zivot usla tek tako. Ponekad Bender pomisli da je jednostavno izabran i naglo pozeli da pojede krisku integralnog kruha i da se presvuce.
Za sada, Ostap nije upoznat sa tokom kojim bi prica trebalo da ode.

Nije prvi put da je on u isto vreme i subjekt i priloska odredba za mesto. Vrlo cesto sam sebe iznenadi nepredvidivim ishodom sopstvenih misli. Upravo u tim trenucima zvace integralni kruh i otvara garderober uz glasno pitanje upuceno neznase kome: Zasto ja?

Neogranicene su mogucnosti i teme za istezanje svesti.
Hajdmo skupa.