To nam samo Gospod svira jesenju sonatu...

Nisam otvarala ovaj editor jer sam znala da moram napisati ono što ne želim. Danas stvarno to moram napisati. Supermen i ja smo prekinuli. Ok, ne mogu to tako reći. Nije to prekid. Uzeli smo "pauzu" od mjesec, dva da vidimo što ćemo i kako ćemo. I nemate pojma kolko mi je sad ovo bilo teško napisati.
Danas kad sam došla do njega, imala sam na pameti neku sasvim drugu priču. Trebala sam razgovarati s njim, ali o posve drugoj stvari. I onda mi on nije o tome imao što reći. Neko smo vrijeme šutjeli, a onda je on to izgovorio. "Nekad mislim da bi najbolje bilo da sam davno napravio rez u našoj vezi." Meni se na to nije čak ni plakalo. Ja sam samo na sekundu, dvije, prestala disati. Kroz glavu mi je prošlo samo "Jel mi to prekidamo?" i onda samo praznina. Zagledala sam se u jednu točku i nisam razmišljala ni o čemu.
I kao, ovakva je situacija. Rekao mi je da me ne želi izgubiti. Da sam najbolje što zna. Ja sam samo slušala. Rekao je da je sve udaljio od sebe. Svi doma se ljute na njega, svi njegovi najbliži ga kritiziraju. A on se, navodno, ne može natjerati da postupa drugačije. Rekao mi je da bi, da to nisam ja, prekinuo neku drugu vezu bez imalo razmišljanja. Slušala sam sve što je imao za reći, a onda sam počela ja pričati. Bez imalo stida, bez nekog ponosa, bez maske, bez laganja. Rekla sam mu da ne znam kako ću bez njega. I ne mislim pod tim da ću umrijeti. Ne. Ja samo ne znam kako ću se snaći u ovom, kako ću kad ga vidim u prolazu, a neću znati što ima kod njega, kako ću kad odem van u njegov klub. Što ću napraviti kad ga poželim nazvati, što ću reći kad se sretnemo, što ću reći drugima kad me pitaju za njega. Jer ja to, trenutno, stvarno ne znam. Ja se, trenutno, bojim sljedećih mjesec, dva. Rekla sam mu kako moram znati u čemu je problem, jer očito je problem u meni, a ja ga ne znam prepoznati kako bih to promijenila. Rekla sam mu da ne znam kako ću se sad promijeniti, a očito je to ono što mi treba. Rekla sam da ovo nije prvi put da mi se događa, uzalud sam ja "najbolja na svijetu" kad od toga nema ničeg. A ja se ne mogu sad mijenjati. Kako biti ono što nisam? I rekao mi je da se nikad, nikad ne trebam mijenjati. Rekla sam mu da sam voljela i prije njega, ali da je on moje prvo sve. Moje prvo veliko. Na što su i njemu zasuzile oči i samo me zagrlio. Rekla sam da se ne mogu sad zamisliti bez njega, na što je on meni rekao da ni ne moram bez njega. Nego?
A najgore od svega, trebala bih biti ljuta do neba na njega. Jer sam davala sve od sebe, davala dok je on samo primao, jer sam bila najbolja cura na svijetu, s ogromnim razumijevanjem, strpljenjem i neiscrpnom količinom tolerancije. Ali to je to. Izgleda da muškarcu zbilja treba kurva. A ja sam sve samo ne ljuta. Jer ga poznajem. I jer znam da to nije napravio olako. I da mu nije svejedno. I, što je najgore, jer se brinem oko toga što se njemu događa. Jer nešto se događa, ja to vidim. Nešto će ga izluditi i bojim se da će sve krenuti u krivom smjeru. Znam da sve to zvuči kao opravdanje, ali imam osjećaj da je njegov mentalni sklop drugačiji od bilo kojeg drugog muškog.
Rekao mi je da ćemo se čuti, da ga uvijek mogu nazvati, da uvijek možemo zajedno izaći van. Ne znam baš. Ja vam kažem, ja ne znam kako ću se postaviti u ovoj situaciji. Moja je mama bila presretna kad je čula. Jer joj nisu promakle moje suze. Razumijem ju s jedne strane, jer misli da je to najbolje za mene, a možda i je. Ali teško je kad joj ne mogu reći koliko patim i koliko se raspadam iznutra jer znam da ona neće reći ništa utješno. Sad to znate svi vi. I molim samo da me nitko ništa ne pita, jer ne mogu pričati o tome, jer nemam volju ni za kim, ni za čim, jer će sve postati prevelika zbilja ako budem o tome pričala.

130. And back again.

(Za dan kad je otišla i dan kad se vraća)

Ne, nije ovo moj 130. post. Davno sam prošla taj broj. 130. Možda nekom odmah sine po naslovu. Otkad je otišla, križala sam dane na kalendaru. Svaki dan jedan iksić. Danas sam stavila 130. po redu. Zadnji. ZADNJI! Ona sutra dolazi. Vraća se moja F. Za neupućene, nas dvije smo najduže bile razdvojene pet dana, i to onih dana kad sam studirala u drugom gradu. A sad sam bez nje provela 130 dana. I prošlo je i to. Ali da. Prošla sam jedan od najtežih perioda u svom životu bez nje. Bila je ona tu za mene porukama i skypeom, ne žalim se. Ali masu puta mi je trebala da me zagrli kad plačem i da ju nazovem i kažem da sam za pet minuta kod nje i da idemo na kavu. I masu puta sam joj htjela nešto reći jednim pogledom i znati da je ona uhvatila bit. Netko mi je jednom rekao da je meni gore nego da me dečko ostavio kad je ona otišla. Pa naravno da je. Dečki dolaze i odlaze. Za nju znam da ostaje. Rekla sam jednom, ponovit ću opet - da imam sestru, F. bih voljela više. Ozbiljno to mislim. I sutra ne znam kako ću izdržati jutarnju smjenu na poslu, jer poslije posla idem k njoj. I već vidim da će sve, ali sve biti bolje kad se nas dvije pogledamo i zagrlimo. Jer ona je moja osoba. Bolje od toga ne postoji.