Sama sam doma.
Guštam.
Složila si slane i malo crnjaka, da ugođaj bude potpun.
Nakon napornog radnog dana slijedi psihoterapija kompom.
Za početak prsti više u uju nego na tipkovnici.
Krpa i gutljaj. Dobra predigra.
Nabrzaka prelistavam fejs, pogledam ko kaj, pročitam poruke, i zadržim se na novim člancima raznih klubova čiji sam obožavatelj, iliti obožavateljica. Sve ljudi,koji svojim pisanjem o usranoj našoj stvarnosti znaju nasmijati i potvrditi sva moja mišljenja o istoj stvari koju ja u praksi izražavam jedino prostačenjem.
Blog je druga priča. Ono, tu sam doma, među svojima. Tu osjećam dušu. Tu doznam i kad ništa ne piše. Tu se načitam i kad je samo fotka ili muzika. Tu se i smijem i plaćem čitajući . Tu sam brale i posesivna. Jer, to su MOJE blogerice. Tu imam jedan svijet prepun suncokreta, kalumela, koralja,gavuna, jebate ima i kengura, svega minimalno i maksimalno, slatkog i gorkog,fizikalnog, tu pripadam sebi i bacam pogled u ogledalo, tu se žedna primičem gustrini, tu obožajem Bebića i pivam Marčelinu, tu imam i babu iz Londre i didu purgera, tu ti volim pit samo zeleni čaj sa Decy i Dordorom,slušat žubor vode, plivat u moru snova, lovit lignje, stavljat brod u bocu, tu i promatram i razmišljam, tu živim svoj život i osjećam se kao da nisam odavde,tu možeš i odstranit komadić mozga, tu sam nisa m upoznala o ljudi badžu, meštra od kista i zajebancije, tu sam istočno od Italije, tu mi je priča bajka , tu je i fulvus ma šta to značilo.
E sad.
Taman se ufurala u svoje laprdanje kad mati zove i pita piše li na tom mom teveju oće li bit repriza o Meštroviću jer joj je promaka podatak odakle mu je baba i dida, ako sam je dobro razumila, jer za mater mu i čaću zna, a to ju baš interesira, i zna ona di se rodio i koja su mu velika djela (pa ih usput sve nabroji, al pita jel i Ban na Trgu njegov, ma znala bi da je) i jesam li gledala emisiju, ma na kojem je ono programu bila, i kako se zove onaj zločesti Njemac što joj skriva stvari po kući.
Majketimile odvrnem Balaševića da se malo isfuram iz Meštrovića, pa mi ne paše, pa vrtim TBF, Hladno pivo, ništa, gasim, tišina.
Ne ide mi. Vračam se Balaševiću. Bože, Bože.
Gutljaj crnog i cigareta i čujem ključ u vanjskim vratima. Hiphoper je već doma.
Jebiga.
Maminsin referira kak je bilo u Ljubljani, i da sutra mora opet jer ima vježbe, i da ide sad malo van, a da ga ja ujutro budim, i da se ide istuširat pa se ne moram odma maknut sa kompa.
No dobro.
Odem prošetati malog pasa.
Sad se mislim šta je značilo ono E sad.
Esada ne poznam ni jednog.
Šta mi bi da opšte kaj večeras pišem na blogu.
Mislim se mislim.
Opet ključ u vanjskim vratima.
Roker se vratio s posla.
Još mislim.
Ma ovo nema smisla, a i puno je sati.
A i nije važno.
Idem leć.
Ak se sjetim nastavak slijedi.
Nije fer.
Nema me na blogu. Odkako sam se vratila u metropolu odem samo na fejs.
Od prvog dana sam u punom pogonu.
Hiphoper je misec ipo bio sam.
Na prvi pogled docekalo me sve cisto.
Na drugi pogled u kuhinji masne plocice oko spahera, zagorene tave, ispricani elementi od ulja, zamascena rerna, u sobi neobrisana prasina po policama od kako me valjda nema, a usisavac je radio samo po prostoru koji se vidi, nedaj boze ga zavuc ispod kreveta, ili u cosak. A mislila sam da sam ga sve naucila.
No dobro, necu cjepidlacit, stignem ga naucit. Ostat ce on kod majke svoje do 50-e garant.
Od sveg kupatilo jedino bljesci, materin cistunac.
A na fejsu se hvali da kuha, pegla i sprema istovremeno i da uz to dobivate i komplet nozeva.
Cure navalile.
Tako ja ovih dana cistim, perem, kuham, istovremeno. A niko nije navalio. Osim familije na rucak, gosti u posjete, racuni na naplatu.
Lito je bilo, pa tako tako.
Osim tri sedmice sa bakinimzlatommalim.
Otkrili moj raj na zemlji.
Dio rodbine pozvano, rastrublio kako je kod nas lipo, pa ostatak rodbine nepozvane, doslo se lipo uvjerit jel to istina.
Zakljucili da je prekrasno, i da se sad moramo cesce druzit, pa ce oni doc i dogodine.
Poslali i svoju dicu da vide.
I unuke.
I njima se svidilo.
Jako.
Roker je ovo lito osim ribara posto i Lupino.
Jebate, nije ispusto fotic iz ruke.
Hiljadu kamenja, zalazaka, izlazaka, valova, trava, drveca,cvica, riba, fate, rodbine, prijatelja.
Naravno i unuka, al to je normalno, to se ne racuna.
Bila je i Fata, ali malo malo nesto joj dopizdi pa ode, pa se vrati, pa ode.
Valjda su to te godine. Nemirne.
Usaltavam se u metropolu.
Komp mi je u kvaru.
Na laptopu sam kad je slobodan, ali sad cu ga imat cesce pa cu nadoknadit sve neprocitano, i obic sve drage ljude koje sam zavolila, i zbog kojih sam i dalje na blogu.
Pusa od dalmosice!
