Kad je mozak veseo, onda đuskaju i mravi.....
subota, 16.12.2006.
Jutro, mnogo hladno jutro, dobro znani fazoni i The Smiths, tek onako
Zimski kačket, najdeblji šal, maslinastozelena jakna, tatini komentari i šmekerske fore sa Zvezdare 60.-ih godina, a sve o mojoj ženstvenosti u hladnim danima (gde iskopavaš sve to? zvučiš kao Kaporov najgori roman... biraj koji.... dobro je da nisi sa Čubure, šta bi tek onda prosipao....).
Štitim bolne tačke od hladnoće: stopala, ruke, uši, stopala, stopala. A znam da ništa ne pomaže. Kroz koji minut, boleće sve do suza. I sinusi, kao večna patnja.
Izlazim iz kuće i pevušim Suedehead. Najlepša The Smiths melodija. Bez jakih reči i značenja. Mada, u glavi mi je češće Everyday Is Like Sunday. Jer je prikladnija u poslednje vreme. Samo taj jedan stih vrtim i vrtim i...
Naravno, neizbežna je There Is A Light.... večna.... na hold-u.
To je ona što se posvećuje.......
