nikom ni riječi...
12.08.2007., nedjelja
|
stvarno mi je loše svi mi govore: drž se i proći će ali neman se za šta držat. i ne prolazi. ništa, ali baš ništa ne postoji u mom životu čemu bih se radovala. nisan izašla iz kuće već par dana, otkazala san sve dogovore. totalno mi je postalo isprazno visiti po kavama, ić na plažu, izlazit naveče uvik na ista mista, viđat iste ljude. većinu vrimena šutim, iako san poznata po brbljavosti. neman više šta reć. ništa mi se novo nije dogodilo, mogu samo reciklirat ono staro, a to je i meni već dosadilo, ne želin druge umarat time. imala san planove za ovo lito. tribala san negdi otputovat na par dana s 2 prije, ali je jedna otkazala pa onda ni druga nije tila. nisan se makla iz Splita cili cilcati godišnji. nigdi. nitko me nije posjetio, sve je palo u vodu. a lito je tako lipo počelo. kad se samo sitin 6. miseca, koliko san nada polagala u onaj susret, koliko li san samo zajedničkih tema našla s njim, koliko san guštala... pa ti pogledi... i opet ništa. ne mogu više ovako, ljudi moji, a ne znam kako drukčije. iz godine u godinu upoznavat nove ljude, pronaći tu i tamo nekoga tko mi se svidi, a onda od toga ništa ne bude. prokleta san, znan da jesan, čak mislin da znan i zašto. al toliko san propatila u životu, toliko san suza isplakala, liječila se od depresije, dugo mi je tribalo, ali postala san jača. al ništa mi ta jakost ne znači kad ti se snovi ne ostvaruju, kad želje postaju smiješne čak i meni samoj. rugam se sebi kako se uopće usuđujem poželjeti nekog. zar se nisan opametila. očito nisan i to će me do groba pratiti. ništa neman, osim posla. neman stan, neman auto, neman ni približno velika primanja da to ostvarim. neman obitelj, neman više ni zdravlje. ništa. neman ljubav, već san desetljeće sama. molim vas, ako uopće želite nešto komentirat, nemojte mi pisat da izdržim, prebrodim, da će bit bolje. jer se onda samo ponadam, a bolje mi nije. pa mi je onda još gore molim vas, samo to ne. |
