Nike Furiosa

petak, 13.02.2009.

Petak 13.

Savjet: slijedi malo duži post pa se opskrbite kokicama, Coca-Colom ili Životinjskim carstvom (svejedno čime) ;-)




Činjenica da sam položila ispit po običaju je više razveselila druge negoli mene.
Ipak ja sam bila sretnija radi presedana koji sam napravila za koji mi je doduše trebalo desetljeće (a svima normalnima valjda treba desetina tog vremena), no šta da kažem osim one stare bolje ikad nego nikad.
Dakle na (nadam se i molim se Bogu) predzadnjem ispitu odbacila sam samotorturu i s minimalno stresa ne očekujući ništa pristupila pismenom dijelu ispita.
Nisam kao inače navila sat u 4 i bjesnomučno ponavljala do 8, nisam se tresla ni plakala niti imala napade panike. Napravila sam si čak i doručak, popila kavu i prelistala Graziu.
A par dana kasnije ne očekujući prolaz, na rezultate zamalo nisam ni otišla.
Da ne duljim, sve je ispalo kao u finalu neke romantične komedije (samo ovdje nije bilo romanse iako je profesor zgodan). Dakle prošla sam pismeni, a onda i usmeni.
- Hm, toliko vas iz Zadra i Šibenika, baš velika koncentracija studenata iz Dalmacije danas. Neobično.
- Da, najviše nas iz Zadra i Šibenika i svi s najmanjim brojem bodova!
Nisam mogla vjerovati da čak i pričam šale.

U knjižnici su me svi izgrlili i izljubili a Dorotea se prepala:
- Još samo jedan i više te nema kod nas..
(i namjesti tužan izraz lica).
- Ajme nemoje me zacoprati, još mi stignu nakalemiti dodatnih 12 ispita na vrat.
Tada bismo se baš ugodno družile.
I to još slijedećih 12 godina, kad bi ona vjerojatno otišla u penziju, a ja možda bila pred diplomom.
S kojom bih mogla «s faksa u ludnicu».
(doduše tamo bih mogla i bez faksa, iako velikom zaslugom faksa).

Kako god, za ispit sam se (pre)pošteno nagradila. Ne računam tu hranu, kave, kolače i pićenca, a ne.
Pale su jedne jako skupe čizme za koje mi je (nakon što sam ih obula) trebalo ravno 3 sekunde da kažem «uzimam».
Kladim se da bi mi duže trebalo da «uzimam» idem reći pred oltarom.
No to je neka druga priča.
(Iako je jedan pisac/pjesnik i šta ja više znam šta - nisam naime previše upućena u kulturnu scenu koliko estradnu - rekao na šaljiv komentar moje prijateljice da bih se rado udala: «Pa to se na vama Nikolina vidi!»)
Svaka čast, nije progovorio sa mnom ni dvi, tri riči, a čita me kao otvorenu knjigu.

Uglavnom, danas je petak 13.
A na dnevnom redu sam imala posjetu iz HEP-a (mijenjanje brojila). Majstor je nešto premontiravao oko kutija s osiguračima, a ja sam gledala kroz prozor da mu pauk ne odnese auto jer je parkirao nasred (vrlo prometne) ceste.
- Ma nekoliko sam puta vidio da ljudi ostave tako auto na ovoj cesti, pa eto i ja. Dok bih našao parking...
- Ma naravno, pa kad biste mi onda brojilo zamijenili?

Popodne sam išla do bolnice u Vinogradskoj jer sam saznala da mi je tamo kum. Rutinska operacija, ali svejedno 5 dana je sam u Zagrebu. Odlučila sam mu se ukazati kao iznenađenje jer ga par godina nisam vidjela i znala sam da me nije očekivao. Šok i nevjerica, da... jer ja se ukazujem kad me pukne, a ne kad to prilike zahtjevaju od mene.
(A ponekad se, baš kao danas, potrefi eto da i ukazanje bude prigodno.)
Odoh najprije u Kraš na trgu po neku bombonijeru, lijepo upakiranu jer eto nisam ni od onih koje nose u škartocima naranče, jabuke, banane i ine vitamine.
Ma znam, znam ja da je voće korisnije, no kad bih razmišljala o korisnosti ne bih ni bila ovdje gdje danas jesam. (Možda bih kao iz prethodnog posta imala neki «pošten» život.)
U Krašu me strefilo. SVE, dotijedne bombonijere su bile upakirane u bijeli papir na crvena srca ili u crveni papir s bijelim srcima. S velikim lijepim crvenim mašnama s još malo srca.
Logično da me malo srce srefi od toliko srca.
Dobro sam i prošla.
Počela sam kopati iza naredanih bombonijera ne bih li našla išta što nema srce na sebi. I nađem jednu crvenu. Doduše sa srčanom mašnom, al sam je odmah zgrabila i kupila istu takvu vrećicu (bez srca).
- Evo kume, ma nisam bila kod vas za Božić, ali eto, sjetila sam vas za Valentinovo!
- Haha, Nikolina, pa kod tebe nema recesije, a i izgledaš bolje nego ikad!
- Ma to vam se samo čini jer mi boja majice paše uz bolnički pod. A što se recesije tiče, mislim da ljudi baš vole koristiti u riječ jer im je onako, egzotična.
- I banane su jednom bile egzotične.

Nakon što sam preživjela bolnicu (uvijek mi je slabina u njima)..ušla sam u tramvaj. U ova zadnja 2-3 dana što se malo češće vozim u njima skužila sam da su ljudi fascinirani onim tipkama za otvaranje vrata.
U srijedu je jedan djedica čim je tramvaj krenuo iz Draškovićeve prema trgu pritisnuo tipku govoreći svima oko sebe:
-Tako, da ne bismo slučajno zaboravili kad dođemo na trg! Sad se lijepo možemo mirno voziti.
Dok mi unutra čekamo one 2 sekunde da tramvaj registrira upaljeni gumb i automatski otvori vrata, rulja vani pravac rukama na tipke izvana. I to njih 5 navalilo.
Tip tip tip tip tip!
I tako na ama baš svakoj stanici.
Najbolje mi je bilo kad nije bilo gužve. Stoji jedna žena i do nje neki lik. Dolazi tramvaj. A on ode na druga vrata i pritisne tipku da se otvore i druga vrata na kojima nitko nije izlazio umjesto da lijepo pričeka i uđe s tom ženom. Pa te su tipke koliko sam upućena napravljene iz ekonomičnih razloga. U primjerku 24 sata za sutradan koji je frajer čitao pisalo je nešto opet u vezi s recesijom. Al ne. Recesija nema veze s tramvajem. Recesija zvuči kao neko razdoblje iz povijesti umjetnosti i biće da je vezana za kakav bečki ili engleski dvor. Kakav tramvaj?
Gledam tako svoj odraz u staklu novog tramvaja i negdje je oko 17:30. Pogledam ženu kraj sebe s natapiranom plavom kosom. I nakon brdo godina shvatim kako mi je Bog napravio uslugu što mi nije dao da imam iste oči kao strana mog tate (a što sam kao mala bila žarko priželjikivala). S plavim očima nijanse koju ima većina otočana (a definitivno sva moja otočka rodbina) i s mojim tenom, plus vječno crvenim obrazima i sitnim očicama u odnosu na lice definitivno bih izgledala poput alkoholičarke makar ne popila nijedno piće nikad. Samo malo umora uz takav koktel gena jednostavno steknete takav imidž (naročito što mi ni kile ne idu u prilog).
Izlazim na trgu da odem još jednom u ... Kraš? Ha ha, ma ne. Još nešto sam snimila u dućanu u kojem sam kupila čizme. Kad čujem moje ime, onako «kričavo» izgovoreno.
Može biti samo jedna persona u pitanju.
Viki.
O Viki ste čuli ponešto, ali bit će toga još. Petak 13. je i to što sam srela baš Viki najlogičnija je stvar. Ona i ja . Ko minus i plus. Ko Amer i Rus. Ko korov i hibiskus.
Samo što se u pjesmi Vjekoslave Huljić Minus i Plus zapravo vole (a ostatak refrena je čisto rime i zavaravanja radi). A Viki i Nike su vam baš Amer i Rus. Ja sam Rus! Prva sam birala!!!! Ona ionako ne bi imala ništa protiv s obzirom da je izjavila da je Tolstoj bezveze i da «TO ŠTO JE ON PISAO MOŽE NAPISATI BILO TKO» te rekla da je Parsons (onaj neki Parsons zbog kojeg je optužena Jelena Veljača da ga je «pokrala» za jednu od svojih sapunica) pravi umjetnik.
- Kad ćeš u Sarajevo? bocne ona mene jer zna da mi se tamo ne ide a zna i da sam obećala ići.
- Viki, ide ti tramvaj!!!
- Ajme daa, a ionako se smrzavam, ajde bog!
Vidite kako vas šestica može spasiti od Freddyija.

Kukam frendu da me strah. Ne znam što odabrati, avion, vlak, auto, autobus. Najrađe bih vlak, ali ne ide nijedan direktno, a strah me ekipe koja će biti u onom u koji bih morala presjesti a koja se smjestila već u Budimpešti.
On mi se javlja iz vlaka iz Savskog Marofa.
- Avion uzmi.
Kad mi o kaže netko tko je upravo u vlaku, dođe mi da ga poslušam odmah.
- Statistički, auto ti je najnesigurniji.
- Znam. Naročito toyota yaris i pegueot 206.
- Pa koji kolega auto ima?
- 207 ali znaš i sam da jedan broj više ko nijedan. E ček a šta ti radiš u marofu? Da nisi neki date dogovorio?
Čujte, vagon je mislim prazan, i čini mi se zanimljiva ideja s petka 13.og dočekati Valentinovo u vlaku. (Zanimljiva ideja za komenirati, ne i za osobno doživjeti.)
- Tako ti i treba! Zezala si me za vlakove i Marof, a sad se ti misli kako ćeš do Sarajeva!

Ima on pravo, tako mi i treba. I tko zna što me sve još čeka jer napad panike već imam.
Ne znate vi još ništa o mojim fobijama, nisu došle na red od ovih «fakultetskih», ali molite Boga da mi ne padne ni dlaka s glave pa ćete možda i o tome ponešto saznati.

Pusa svima!

PS. Iako mi je Valentinovo zadnja rupa na svirali, ne bih imala ništa protiv da kad se probudim, otvorim sandučić a ono ispadaju čestitke u žarkim bojama od tajnih obožavatelja...

subota, 07.02.2009.

Tko sam tebi ja (da te imam zvat na Valentinovo)? Dušo draga, draža mi je dosada!

Ima puno izjava koje na prvi pogled zvuče jednostavno i normalno.
Moj je problem (ali i u jednu ruku i sreća) što ja od takvih normalnosti nisam.

Jednog davno bila sam nazvala svog prijatelja da odemo na kavu.
Tjedan dana poslije toga pala je ta kava, a on je bio izbezumljen.
- Curi se ne javljam već tjedan dana.
- Zašto?
- Pa imao sam scenu jer si me ti zvala onaj dan.
- Ne kužim.. pa zvala sam te zbog kave.
- Da, ali bilo je Valentinovo.
- Pa nisam ni išla za tim, uostalom nisam ni znala da te ne smijem zvati na Valentinovo.
- Kad sam došao doma, pitala me tko si ti.
- O Bože, pa zna tko sam ja.
- Da, ali pitala me tko si ti zapravo.
- O Bože!
- Nije ni meni bilo jasno, a onda je uzela moj mobitel, pokazivala primljene pozive i vikala ko luda "Tko je tebi Nikeeee, TKO!??? Da te ima zvati na Valentinovo!!!!"
Žličicom sam miješala pjenicu macchiata.
- Dobro, da li je ona normalna?
- Je. To ti znači biti normalna ženska. Uglavnom, izbacio sam je iz kuće. Pa mi je došla na trening i molila me pred svim frendovima da razgovaramo. Rekao sam joj da ode ća.
Dosta mi je više nje.
U neku ruku, imponirala mi je ta drama iz ničega. Super je feeling da možete višegodišnju vezu srušiti nekim bezveznim pozivom. I što je najbolje, bezazlenim.
Dok mi nije proradila savjest pa sam se još išla ispričavati što sam ga zvala na Valentinovo i što je cijeli taj cirkus nastao zbog mene koja s njim na kavu idem prosječno dvaput godišnje. I s kojim (nek ide u zapisnik!) nikada nisam nimalo mutila.
- Pa što će sad biti?
- Ne znam, nemam blage veze.

Ali na njegovu (ne)sreću ona je imala veze što sa svime. Pola godine kasnije vjenčali su se, a ja sam, kako to obično biva, postala persona non grata.
Prijateljica s kojom je toliko pričao i filozofirao pretvorila se u prošlo svršeno vrijeme.

Nedavno me pak neugodno iznenadio drugi frend.
Oženjen i otac jednog djeteta.
Koji naveliko trubi svima okolo sebe "idemo na drugo".
E sad, ne mogu vam opisati koliko se meni želudac digne na takve fraze.
"idemo na drugo!" mi zvuči deguantnije nego kad me neko pošalje u 3 PM!
Mrzim MRZIM mrzim serviranje intimnih stvari i odluka na jeftinim plastičnim jednokratnim pijatima slučajnim prolaznicima.
Da, čujete takvih izjava koliko god želite oko sebe. I da, ja nisam normalna, to već znam.
Da sam normalna vjerojatno bih i ja već "išla na drugo", imala diplomu i siguran kruh u rukama (i naravno muža jer prava Hrvatica, katolkinja i žena od savjesti i morala treba imati i muža i znati ga zadržati).
Nego da ne skrenem potpuno da se vratimo na frajera.
Kod kojega ide sve po špagi zahvaljujući njegovoj ženi.
Govori on meni da se neće naći s jednom frendicom iz starih dana na kavi
(a koja se doselila u zagreb i tu nema nikoga svoga).
- Zašto ne?
- Žena, dijete, posao.
- Pa? Imaš vremena za neke ljude.
- Da. Za one za koje želim imati.
-Tako onda reci. za nju ne želiš imati vremena. Šteta. Moglo bi biti zanimljivo.
Nakon čega je uslijedila po mene šokantna rečenica.
- Toga se i bojim.

- Ček, ček, ček... Mislim da nisam dobro čula. Bojiš se da bi ti moglo biti zanimljivo. TI?
- Nikolina. Ne vjerujem sebi, kamoli bi vjerovao njoj. Ne trebaju mi peripetije u životu. Više volim da je dosadno.
- Pa tko uopće kaže da bi žena htjela išta s tobom osim možda kave, da vidi nekoga poznatog u ovom gradu!!
- ne želim riskirati.

Zapravo me zgrozilo nešto drugo. Da li je danas normalno da volimo kad nam je dosadno?
jer me strah da bih mogla lako završiti u ludnici onda.
-"Gospodična", rekli bi mi na Vrapču, "vi volite zanimljivosti i zabavnosti u životu i to svaki dan biste htjeli da vam je zabavno. Morat ćemo vas zadržati na odjelu."

Kvragu! Kakav je ovo svijet u kojem se "žena dijete posao" koriste kao najnormalnija opravdanja za ne otići na neku kavu dok s druge strane lete izjave na pijaci, u dućanu na dosadnim obiteljskim sastancima "idemo na drugo" (nakon čega dokone babe zovu svoje sestre, rodice i ine "ONI IDU NA DRUGO!! DANAS SU TO REKLI DOK SMO JELI DESERT!!!")
Kakav je ovo svijet gdje je "uzorne ljude" strah da im bude zabavno i u kojem je normalnim ljudima draža dosada od zabave.
Gdje ćeš rađe odabirati raditi "ono što se od tebe očekuje" i "ono što priliči" negoli ono što bi te uistinu razveselilo pa bila to možda neka kava ili šetnja ili pizza.
Ili čitanje Sportskih novosti u lokalnom kafiću. Ili bilo što.

Pokušavam naći opravdanje, pokušavam naći logično objašnjenje rečenice "volim da mi je dosadno". I jednostavno ne vidim ništa. Osim činjenice da je on to iskreno izlanuo, a drugi se prave mudri i šute skrivajući nezadovoljstva, prikrivajući osobne krize iza lažnih osmjeha i "lijep pozdrav" / "ugodan vikend" frazica s puno loše glume.


- Što se pobogu desilo s tobom? piam ga na kraju.
- Pa odrastao sam. Sad sam ozbiljan čovjek. Znaš, kao da zaboravljaš da sam sad oženjen i da imam dijete i da...
-... i da idete na drugo, da da znam!

Neka mi netko kaže da tzv "uživanje u dosadi" nema posljedica. Nekad zanimljiv čovjek nije više ni sjena onoga što je bio. I takvih je sve više oko nas.

<	veljača, 2009					>
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28

Komentari da/ne?