|
Proša mi je godišnji odmor za koji san čak dobija i Regres. Dva tjedna. Toliko me Gazda pustija. U pizdu materinu sve. Bez novina, televizije i kompjutera. Samo uz more, brodove šta se gingolaju. Prominili su se brodovi. Došli su veći, s jačin motorima. Šetajuć uz Rivu sad vidin oni gliiser sa velikin motoron. Jedan je od advokata koji nan prodaje Otok na fete, a drugi od poduzetnika šta radi plastičnu galanteriju za nove apartmane. Ipak, ništa čovika ne veseli više nego kad vidi propadanje okolo sebe. Zato san ja svoju jedinu slobodnu večer posvetija ribarsko-nogometnoj birtiji u kojoj se skuplja uvik ista ekipa propalih ljudi sa margine. Ljudi krezubih, privarenih, slabo plaćenih. Judi s propalin brakovima iza sebe, isfrižanih pustin udarcima usuda za koje su sami krivi. A ko bi bija kriv? Ima raznih objašnjenja u birtiji. Kriva je vlast, nepravedni, bahati, korumpirani ljudi, oni neki tamo, drugi. Kurbini sinovi. Ima i filozofija koju san čuja tu večer: najgore ti se opirat: samo se izranjavaš, a na kraju opet završiš ulovljen, u mriži sredine koja te je odbacila na rub. Bevanda za bevandon……raspoloženje se znatno popravlja. Ima smija, ima pisme. Poneki turist zaluta popišat se. Mogli smo mi bit ovi turisti, a oni domaći svit. Sve je u glavi. Svit se može izvrnit i naopako. Oču prominit birtiju. Oću društvo žena, oću avanturu i ples. U renomiranomu kafiću već padan s nogu kad ulaze manekenke s Broda Lipote kojega je nevera zadržala u Portu. Evo i Stefani Hohnjec. Di si Stefani, smije se od uva do uva. Lipa je Stefani. I Antimon je tu: Antimone čestitan ti na pobjedi u Koleđici. Hvala. crn je ka mrak i ne vidin ga tu za rubon šanka. Šta će mi novine: ovdi iman sve Spektakle, Crnu kroniku, Sport i nešto malo pameti lokalnoga filozofa-sitnoga ribara, nešto ka tema broja, rič urednika. Još uživo. Ma ja san sritan čovik. Samo Ona se najidila kad san doša doma u tri ujutro. Govori da san samo vika: mlado meso, mlado meso. Jebeš ga, još me muče paklenske želje puti. Uh Brrrr Grrr Mijao Vao Mijao Biž, biž ča, još bi moga završit u Crnu Kroniku. |
|
Lipo li je noćno nebo puno zvizda i zvizdane prašine. Moćno. Tamo je sve zapisano. Sve šta je bilo i šta će se tek dogodit. Ja san rođen prid kraj lipnja miseca, rak po horoskopu. Kad to kažen ženama one naprave značajnu facu uz uzdah: aaaaaa!!! A koji ka da ima značenje: sad je sve jasno. Volin žene i zbog te njihove sigurnosti, virovanja u stvari koje se ne mogu dokazat. Cijenin taj njihov stav: to je tako i moš ga jebat. Ništa se neće prominit. Ustvari seren: godi mi interes koji pokazuju za mene, njihova ženska analiza. Bog zna da i ja analiziran ženske koje vidin. Štaviše, dilin ih u dvi skupine: žene s kojima bi se moga jebat i onu žena s kojima nikako ne bi. Ili možda bi? Skupine se tu preklapaju od situacije do situacije. Tako da ispada da bi se sa svakon ženon potencjalno moga jebat. U teoriji. (Obziron da je na planeti tri, četiri milijarde žen-očito je da moji potencjali nisu uopće iskorišteni. Jebate od pustih miljardi ja mogu svoje žene nabrojat na prste jedne ruke.) Draga mi je ta ženska intuicija, guštan boravit u društvu žena s intuicijon, a velika mi je želja doć kod babe gatare, Ciganke s kartama ili staklenon kuglon iz kojih rekvizita vidi kroz tebe ka kroz bistru vodu, čita te ka knjigu, a onda ti reče samo ono šta smiš čut. Bilo lipo ili grubo. Veliki je Milo Hrnić piva: Ciganka je srića zamišala karte! Ne bez veze. Jer žene čuju ribe u moru dubokumu, znaju kako misli vuk u planini i mali miš u žbunju. Žene sunce drukčije grije. One osjećaju vitar i valove, plimu i oseku, vide bile stine, stado koza kako se šunja uz obalu i ćute bidnoga zubaca šta ga je ribar izvuka na udicu. Povezane su sa zemljon i sa nebon, nema tajne za Ženu. Kad dođeš blizu ženi-imaš osjećaj da ti se otkriva neka velika tajna, a tako i je jer nema ništa važnije od ženske jubavi. Ne znan zašto sad su mi pale na pamet naše saborske zastupnice, još uvik manjina u našemu vrhovnome Domu. Tribalo bi njih više slušat, govorin van ja. Žene su bolja polovica u Hrvata. Sićan se ženskica iz osnovne škole, igre na penjeve: šta da radi ovi pen? Neka poljubi Marinu. U Pene Bonačića samo da bude moj . evo..je..cmok…. a sićan se kako san prvu sisu uvatija slučajno, dok smo igrali na graničare: zaletija san se u neku rano propupalu prijatejicu i da se zaustavin ispružija ruku, a ono: meko, toplo, fino, mmmmm. Ja se pravin da nije ništa, a ona se ponosno isprsila. Uopće se nije zasramila. I imala je prav: šta je tu za sramit se? I previše san se sramija u životu, u kurac i sram i ko ga je izmislija. Pokušavan zamislit svit bez srama i zla. Svit u kojemu vlada jubav među muškima i ženskima, nešto ka šta je pokojni Đon Lenon zamišlja u pismi Imeđin. Zato su ga i ubili, kurbini sinovi. Uh, sad san se snerva. A nisan tija ovako završit ovi post. Tija san u paraboli svršit opison samoga seksualnoga čina dvoje zrelih osoba koje skupa dolaze do zvizda s početka teksta. Koji se stapaju s njima i rone u beskraju. U beskraju sriće. Ej. Sriće. Zašto danas nema više sriće? Koji je ovo kurac? Svuda nasilje, kurbašćina i pohlepa. |