|
Apatija. Dica su naresla, još malo pa će svojin puten. I Ona je emancipirana, deboto pa san osta sam, mogu činit šta me volja, možda još nije kasno za nike ludosti i pizdarije. Kupan se sam. I to mi je najdraže poć na noge do one lipe puste vale na momu Otoku di su Stine gole, a djevojke isto. Ma isto me drži neka Apatija koju su godine pizdunske rutine ostavile na mojoj ropskoj psihi. Gruba je to stvar, Apatija, dođe lagano, ne osjetiš. A nemoš je se rješit. Možda, kad bi dobija na lutriju. Ali mora bi prvo kupit tiket…. Pomažu još nike stvari, rijetke ali dese se tu i tamo i u ovin mojin godinama (sva srića, inače bi moga uzet gan i opalit iz blizine ravno u čelenku). Je, lipo je gledat u ovo Sunce. Plavo nebo. More. A onda spustiš glavu doli, a ono se, na Stini, sunča lipa mlada cura. Zatvorila je oči koncentrirana na sunce, cila se njemu pridala. A Sunce je miluje i tamo di inače ne zalazi. Igra se i grije lipo žensko tilo. A onda skok u duboku modrinu čistoga mora. Točno mogu vidit zaveslaje bilih nogu na putu u dubine. Onda izroni umivena u mirisima morskog zraka. More joj daje još raskošnije oblike koji sasvim razbijaju moju Apatiju. Na jedan moment postajen zdravi čovik kojemu srce snažno lupa. Moran pokušat. Žak Majol kaže da more diše. Izbacuje iz sebe kisik koji se, prije nego se pokvari, kratko zadržava tik uz površinu mora. Udišući ga čovik čisti svoj organizam unoseći u sebe dio mora. A ne ka ja. Gušin se dimon cigreti. I kad ih neman onda žican. Možda moja lipa susida na Goloj Stini ima koju. Baš ću je pitat: tri, dva, jedan. Sad. Ili nikad. Pomažu i večere u krugu prijatelja. Malo kavali, jedan veliki cipal, tri fratra i tri velika kanjca. Sve friško iz mora ulovija Žak. Riba se kupa tri puta: u moru, u maslinovu ulju i u vinu. «I can do that!», rekla je jedra Lin iz Adelaida, a jaki zubi joj zablistali na svitlu šterike. Australci su zdrava i jaka nacija. Mlada. Mi Hrvati, izmučeni smo, ispižđeni dugon povješću na ovoj vjetrometini, priplašeni u tradiciji nevolje koja nas periodično sustiže. Preplanula je Lin od otočkoga sunca i haljinica joj dobro stoji. Sve je interesira, a pogotovo kako to Žak lovi Velikoga jadranskoga crva, prvi put ga vidi kako treperi onin svojin bezbrojnin nožican u Žakovou akvariju na infuziji, impresionirana njegovon ružnoćon koja je privlači. Ka da nije iz ovoga pitomoga mora. Šta krvaviji to je bolji, govori Žak. Nema bolje eške za ić u ribe. E, triba turistima ić niz dlaku. Ko će spasit proračun naše države ako ne oni? I ja san da svoj mali obol kako bi naša gošća zadovoljila svoju potrebu za doživljajen. Uz večeru san održava zanimljivu raspravu koja se naročito rasplamsala nakon treće boce Žakova vina. Vina koje smo nazvali: SanSiri. Zato jer spaja ljude u dobru raspoloženju. Tira Apatiju, vrag je odnija. «I can do that!», hrabrin samoga sebe. |
|
Vratija se MladiTata. Koji nije više tako mlad. Ovi blog bi trebalo preimenovat u StariTata, kako vrime promiče. Ali ne da mi se zajebavat s postavkama. Jebate-kad bi sve bilo ka u kompjuteru: staviš jebene postavke i one tako stoje vječno. Ne minjaju se. Starci su užasno usamljeni ljudi. Šta nije lako. Zato niko ne voli bit star i usamljen. Navečer prolazin kroz Palaču. Sam. Tu i tamo popijen bevandu. Bilu bevandu, ladnu, u onoj čaši s dugin vraton koju tako volin. Milujen je na to misto s dva prsta, ka da milujen vrat ženi, još onako orošena, miriše mi na pot mladih djevica, pot u kojemu bi se rado izgubija, nesta raspršen ka zvizde na nebu. Oko mene je gomila svita. Fureštoga svita. Jedna bujica novih lica. Zapadnjaka uglavnom. Malo njih zna da je ovdi u palači 450.g. ubiven Julije Nepos, posljednji car Zapadnoga rimskoga carstva (raspade se svako carstvo kad dođe u ove naše proklete krajeve). Ubili su ga njegovi vojnici. Sva su ubojstva tajanstvena. Ubiveni je otiša na oni svit, ka šta ćemo svi otić. I odnija sa sobon ko zna kakve tajne. Tajne koje ćemo teško doznat budući je smrt konačna stvar. Još se niko mrtav nije vratija među žive. Osin Isusa Krista, koji je govorija u prenesenom značenju pa se to ne računa. Julija Neposa ubili su zajedno s njegovon ženon. Zamišljan da je bila mlada (ipak je to bija car). Crnomanjasta, polugola, kože poput meda i velikih, čvrstih sisa. Ka i ove strankinje šta ih beren po Peristilu u majici na špaline. Ženskon intuicijon znala je da smrt zaustavlja vrime, sritna šta ne mora ostarit, zgobavit se, pritvorit u dosadnu, čangrizavu višticu. Ne bi se čudija. Car je u grob odnija carske tajne. Ipak, zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju. Izrone iz dubine, ka šta je izronila iz otkopanoga podruma jedne kuće u Palači egipatska Sfinga. Eno je sad, ka nova, isprid Jupiterova hrama, blista ka vječni svemir. Car je bija iznenađen shvativši neveselu sudbinu pod kopljen mladoga vojnika. Možda je, ka car, mislija da ima pravo na vječnu mladost. Uvjeren da će reuma proć, štajaznan, da će mu narast novi zubi, veći i tvrđi kurac. Da će proć i pišanje koje ga je budilo usrid noći pa će se jednoga dana moć naspavat isto ka kad je bija mlad. I da će djelovat sve one amajlije koje su mu dali da u njih viruje. Virova je da neće nikad umrit. I, naravno, zajeba se. Kad mu je oni njegov mladi vojnik (biće ga Julijus silova dok je bija dječačić) okrenija špicu koplja rujuć mu po prsima, ne mogu zamislit da mu u tome momentu nije u možđanima prošla misal: Smrt uvik pobjeđuje, zakurac san želija mladost. |