|
Vrh Marmontove; oko 11 i 30 sati Puno butika i kafića neodoljivo ih privlači u velikom broju. Side po štekatima, piju kave u manjim skupinama: po tri maksimalno. Niko ne zna šta one gledaju ispod onih tamnih cvika šta pokrivaju pola našminkanoga lica. Najviše gledaju druge ženke, kladin se da mrze jedna drugu. Kuja! Misle u sebi. Dobro udane mlade mamice s bebama u kolicima, tek izašle iz kozmetičkih salona pokazuju svoje kvarcane dojke u dubokin dekolteima. Parada šarenih vešti i visokih takova. Pojedine ulaze i izlaze iz butika (čini mi se da je Štimac vlasnik robne kuće Maja). Razgledavaju krpice. Povezuju ih sa slikama iz časopisa, televizije. Slikama mršavih kurvica koje puno troše. Na susjednom štekatu pod ceradom grupe bogatijih studentica u atmosferi bordela. Ovo bi misto tribalo pritvorit u javnu kuću. Ono, dođeš, odabereš koja ti se najviše sviđa ( možda i više njih): platiš i odma gore u crvenu sobu na katu kuće Betizza. Ipak, iskustveni je dojam da većina ne želi stvarni snošaj već samo uživa kada netko pokaže želju da u njih penetrira. Get, ulica di je Teak, još masu kafića, butici i travel agencije; oko 11 i35 sati Ovdi su nešto starije, uglavnom neudate, možda i lezbače ka vlasnica onoga kafića do Teaka. Side u nešto većin skupinama, ispijaju kavurine. Dobro držeće tete bez kućnih obaveza. Traži se mužjak s položajem u društvu. Nekolicina se može vidit u blizini dok čita novine kafića. Odma do ostarjelih parova koji godinama lutaju po gradu bez da se žene, dosadni i sebi i vragu. Muške klape, izdaleka gledaju poznate skupine ženki. Neka njih podalje. Pizda ko se odvoji. Kaleton prolazi dosta turista šta naše ispijače kava stavlja u teatralan položaj lokalne pozornice. To svima paše. Horde Japanaca sa kruzera, američka gerijatrija upalih, mutnih očiju šta je jednon nogon u gobu. Prolaze kaleton i bulje u guzice prodavačica koje čuče isprid svojih praznih butika s duvanon u ruci (u butiku gazda ne da pušit). Get, malo dalje, širina kraj Zlatnih vrata; oko 11 i 40 sati Uglavnom studentarija. Mišana muško-ženska populacija. Pije se Velebitsko pivo koje raspiruje hormonalne oluje. Glasni komentari najglupljih događaja koji to i nisu. Hihotanje. Uplašeni muški ne znaju kako se ogrebat za snošaj, a ženske se pitaju: Šta ja tu radin? Svi side, neki bi tu najrađe sidili do kraja života. Get, kafić Red Room, na pjaceti; oko 11 i 45 sati Lokalni mafijaši obrijanih glava u mišić majicama, skuteri i lokalne droljice-trofeji. Gala štekat s bilin foteljama. Nešto mlađih interesantnih strankinja. Lagano pijuckanje. Kul. Peristil, oko 11 i 50 sati Klapa piva turistima ne bi li kupili koji CD. Slikaju se ka tovari. Bljak. Riva, oko 11 i 55 sati Konobari, prodavačice, turisti. Izbacilo naše penzionere s nove Rive. Još turista i turističkih vodiča. Sve blišti, nemoš gledat na oči. Toplotni udar. Prokurative, oko 11 i 58 sati Gotova marenda, nazad u kancelariju. Sranje. Sranje. Sranje. |
|
- Turistima triba ljudskoga kontakta! Da se osjete ljudi, da ćute život. Pravi, a ne ono svakodnevno robovanje na koje su doma prisiljeni. Ovako je govorila Đenis za šankon velikoga hotela u predgrađu, di je zaposlena evo već drugu godinu. S druge strane je sluša mladi lipuškasti konobar u strogu uniformu okružen koktelima, šarenin bocama žestokoga pića sa svih strana svita. - Imaš prav. Nije radit u turizmu isto šta i u fabriku, šta ja znan, ka šta je prije bila Jugoplastika. Nisu turisti postole na pokretnu traku. Ne moremo mi radit na normu. - Aj ti to reci našemu šefu: njemu je sve u brojevima jebali ga brojevi. Nekad mi se čini da bi mi bilo lakše u tvornicu: digneš se ujutro odradiš svoju normu, a popodne doma ditetu. Jebate, mala me danima nije vidila kako triba. Dođen doma umorna ka pas. - Nije sve u pospremljenin krevetima, čistin zahodima, usisanin hodnicima. Evo, nekidan ona stara Englezica: zapili se mi na šanku i juski porazgovarali. Na kraju mi je dala svoj broj sobe. - Jesi li je opalija? Pa i nije tako stara. - Nisan ja seks mašina. O tome ti govorin. Triba pazit na osjećaje. Ustvari mi se nije diza na nju. - I mene je napada neki stari Nijemac. Da san ja njemu ka filmska glumica. Biće gleda Marlenu Ditrih u Plavome anđelu. Da iman malo dublji glas baš ka šta on voli. - Jesi mu dala? - Ka i ti Englezici. Eno mu more, sunce, neka gleda boje mediterana. Jesmo li mi LeMeridian ili šta smo mi? - Reka mi je da su mu otoci interesantni. - E , otoci…. Ovdi se Đenis sitila moga Otoka i društva oko Žak Majola, Sandokana i Moleta. Sitila se ribe i vina, sitila se da i ona more bit turista koji upoznaje domaće ljude. Zasmetala joj odma ona njezina uniforma, seksi kompletić, frizura i šminka koju mrzi. Dosadili su joj i svi ti mali menađeri u obilasku tržišta, pijane ekipe na tim bildingu, sportaši na gostovanju, tur operatori i njihove ture gostiju željnih informacija, sve bi najrađe poslala u niku stvar. - Alo Đenis jeste sredili apartman tri?, prene je iz razmišljanja kolegica iz smjene. - Oni di su došli ona dva pedera Talijana. Je, prominili smo lancune. Znaš da je bilo krvi na njima. Mrzin pedere. - Nema veze šta ti mrziš ili ne mrziš, apartman mora blistat ka suza ili će šef popizdit. - Je, sve je u redu. Uh šta bi dala da more popit pivu i zapalit cigaret. Ovi su moderni šankovi za kurac. Ali kraj je smjene i ne more riskirat da je zaustavi pandur na putu do kuće, pa da mora puvat, izgubit dozvolu, ne daj Bože. A ništa. Izdrži još malo pa u oni stari auto i doma. Bolje i to nego ostat radit u noćnoj. Makar bi i zarada bila veća. Našlo bi se za novi auto. |