Kako je Blogger.ba najavio gasenje 01.03.2015.godine, odlucih da svoje dugogodisnje pisanje o svom sinu Denisu nastavim ovde. Prethodno cu hronoloski poredati ranije postove sa prvog bloga na kojem sam pocela pisati 2008.godine.
"Znam ljude sa mislima koje ne smeju da misle.
Znam buntovnike sa recima koje nece moci da reknu.
Znam zaljubljene sa suzama koje nece moci da poteku.
Znam pacenike koji bol guse u smehu.
Znam sanjalice sa snom koji nikad nece biti java.
Znam zeljne odmazde sa rukom koja mora da se sputava.
Znam pesnike sa pesmom koja se samo za sebe pise.
Znam mnoge sudbinom pritisnute, a još disu". (D. Maksimovic)
A ja?
Znam bol koja razdire i ljubav koja ne umire.
Znam suzu koja pece i ne presusuje.
Znam poljubac koji vise necu dati i glas koji vise necu cuti.
Znam pogled koji me vise nece ispratiti.
Znam sunce koje Ga vise nece ogrejati.
Znam zemlju kojom vise nece hodati.
Znam vazduh koji vise nece udisati.
Znam zlocin koji je ucinjen i koji ne zastareva.
Znam obecanje koje je dato i koje se ne zaboravlja.
Znam pravdu koja jos ne stize i zivot posvecen cekanju NJE.
Znam ruku pravde najpravednije.
Ovaj blog posvecujem svom voljenom sinu Denisu koji je zbog pogresne dijagnoze preminuo na Internoj klinici UKC-a Tuzla 25.07.2005. god. u 26-oj godini zivota.
"GRESITI JE LJUDSKI, ALI U GRESKAMA USTRAJATI OBELEZJE JE LUDAKA."