Addict's story
Neznan odakle da van počmen pričat… Bit će najboje od početka. Živija san u jednoj normalnoj famiji, mater,otac, dva brata i ja. Bija san srednji od nas trojice i oni su uvik imali prednost. Nemoreš to, on ti je stariji brat, ne diraj ga on ti je mlađi brat. Uvik san nosija iznošenu robu od starijega brata, a mlađi je dobiva novu jer moja je bila previše iskidana da bi je on nosija. Nisan moga trpit bratski i roditejski teror u kući, pa san iša vanka i počeja se družit sa ekipon u ulici. Tamo je počela ova moja golgota koju nikome ne bi poželija, ni najvećemu neprijateju. Na početku su bile samo lagane stvari, bomboni, karamele. Nabavjali smo ih u jednoga momka koji je isto bija s nama. Stari mu je ima trafiku, pa je lakše dolazija do stafa. I tako smo se pucali, sidili po skalinama, pili pepsi. U početku je bilo lipo, vrhunska zajebancija, ali smo osjećali da negdi, tamo, postoji nešto još boje. A bili smo mulci deset-jedanest godina, šta znaš o životu. I tada, na jednome tulumu, jedan stariji prika iz ulice donija je kutiju “Puta oko svijeta”. Šarena škatulica sa nacrtanin slonićen odma nas je privukla. Momak je izvadija žvake,cigaretnoga oblika, umotane u neki glatki papir, svakome da po jednu, pokaza nan kako se uzimaju, kako ih triba u rukama zarolat da se oslobode papira, kako se pušu baluni i te šeme. Da san u tome trenutku zna u šta ulazin bija bi bacija tu žvaku u pizdu materinu i izletija iz stana. Ali šta san ja zna, nisan tija ispast pizda prid ekipon, a i zna san da će sutra i sve mulice šta isprid portuna igraju na laštik govorit kako san najveća faca od svih jer san i ja počeja žvakat. I tako je to krenulo, lavina se oslobodila. Prvih par miseci su mi bili najboji dani u životu, uspiva san od love šta bi mi mater i otac davali za marendu odvojit uvik po koji dinar za kutiju onih žvaka šta bi unutra dobiva kartu. Bija san doma ima pet-šest maceva pokerica, sve od tih žvaka. Kad bi bilo manje love kupija bi dvi “Bazooke” ili one “Sport” žvake, tek da priživin do sutra. Digod bi se našlo love za one “Baltazarke” u paketu, šta su imale više vrsta unutra. Ali ipak, najlipše bi bilo kad bi ko od ekipe iša u Italiju kupovat robu, onda bi donija onih okruglih žvaka u boji, ka franje, u dugin pakiranjima od dvadesetak komada, a pravi praznik bi bija kad bi koji pomorac donija “Bruklinki”. Tada bi po nediju dana ležali u kojemu stanu i žvakali do iznemoglosti, ka da nema sutra. Tako mi je tribalo sve više i više, i sve jačega i jačega stafa. Ove naše domaće žvake od “Favorita” iz Nerežišća bile su mi pre slabe i tada san počeja upadat u crniji dil ove priče, ako uopće ona i ima vedrijih boja.Negdi u to vrime san se i prvi put overdozira. Nabavija san u jedne Švabice kutiju njemačkoge verzije Wriglejovoga “Spearminta” i kutiju Kolinosovih žvaka sa okuson cimeta, sičan se bile su u onako bordo omotu i vrlo je kratko traja taj okus cimeta u ustima. To san izmiša, dvi po dvi i stavja u sebe, sve dok nisan ispraznija obe kutije. Posje pet minuta više nisan moga micat čeljust, a posje petnest minuta više nisan zna za sebe. Ujutro me mater našla u zahodu sa glavon u škojci. Tada je i ona prvi put sebi priznala da joj je sin ovisnik, a ja san se nada da još nisan i da je to bila samo mala greška i da ću moć nastavit normalno živit. Poznava san neke starije žvakaše, od četrdeset-pedeset godina, bilo ih je dva-tri u gradu, bili su mi idoli: Vidiš kako su oni priživili te puste godine, moć ću onda i ja. A nisan zna da su oni samo ritki sritnici koji preživljavaju isključivo zato jer se nisu navukli na ove moderne žvake protiv karijesa, šta ih preporučuje fantomska Hrvatska stomatološka udruga. Tek san nedavno sazna za jedan događaj iz sredine osandesetih kad se na Sirobuji privrnija šleper pun voćnih “Bubble gumova”, a svi tadašnji ovisnici su se tada oskrbili sa žvakama za cili život, oni pametniji nisu ih prodali, nego su ih lagano uzimali, znali su miru, i zato su, evo, i danas živi. Ja san već pomalo počeja krast, provaljivat u kioske. Počeli su problemi sa pandurijon, dolazili su mi doma, pritresali stan, tražili žvake. Našli bi mi digod nešto, ali ja nikad nisan ima neke veće količine, sve bi ja to prožvaka. Navečer bi ukra, a do jutra više ne bi bilo ničega. Pa čoviće ja san spava i žvaka. Bija bi sritan ujutra da san živ, da mi se žvaka nije zaletila u jednjak i da se nisan udušija, slično ka ono Hendrix u svojoj rigotini. Posje je počeja rat, stariji brat mi je otiša u gardu, tija san i ja ić, ali su me potirali jer san bija onako cili jadan, neuhranjen, nisan moga ni kalašnjikov držat u ruci. Neki momci iz moje ekipe nisu imali sriće, bili su u stanju ovisničke euforije, ove glavonje su skužili da će sa takvima lakše manipulirat, koristit ih za ko zna kakve samoubilačke akcije. I niko se od tih mojih prijateja nije vratija doma. A u nas je počelo nestajat žvaka, prikinute su veze sa Evropon, a ono malo šta bi dolazilo sa humanitarnon pomoći mi je bilo preslabo. I tako san počeja u padat u krize, bolilo bi me sve živo, nisan osjeća glavu od bolova, a oči su se same sklapale da se više nikad ne otvore. Mislija san da je doša kraj, da više nikad neću moć normalno živit, da ću samo vegetirat, i bija bi se najrađe ubija da nisan sazna za komunu. I tako san se uz podršku famije šta je stala iza mene uspija nekako sabrat, doć sebi i otić u komunu, gori negdi u Vlaško. Na početku je bilo teško uvatit taj ritam života, rada i molitvi Bogu, ali san uspija, i posje dvadeset miseci san izaša ka novi čovik, ka da nikad nisan okusija ne Winterfresh, nego ni Pez bonbone. Doša san doma, stariji brat se oženija, dobija sina, mlađi je upisa fakultet, a ja san opet osta negdi između. U kvartu nije bilo više nikoga od moje ekipe, neki su umrli, neki se odselili, a u portunima di smo mi nekad sidili sada se okupja neka nova mularija sa nekin novin stafovima, stafovima koji su postali puno gori nego su naše žvake ikada bile. I sad znan da san ima sriće… A, opet najgore mi je kad otiđen u spizu kupit mlika i kruva, a ženska na kasi mi kaže: -Ajme skužajte šjor, ma neman van kunu za vratit, evo dat ću van žvaku. |
