nemiri

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonić

Tu vezu nije mogao niko da razume, još manje da opravda, ali oni su se voleli i nisu marili za to što ih svi u čudu i neverici gledaju.
Ona je bila plemenita roda. Muški deo njenog plemena bejaše čuven po lepoti, a odabrala je njega, malog i neuglednog. Među svojima je još mogao da prođe, ali među njenima je ličio na ruglo.
Samo žensko srce zna čaroliju kako se zver pretvara u lepotana. Oni koji su voleli znaju kako se gleda očima ljubavi.
Njeni su se žestoko protivili toj vezi, napali su ga, u tuči mu je stradalo oko.
Zatim su je na silu udali. Poslušno je izvršavala svoje obaveze, podigla mlade, ali njega nije zaboravljala. Tugovala je.
Ni on nije bolje prošao. Prijatelji i direktor Parka su navalili da ga ožene. Tek kad je izgubio svaku nadu popustio je. Ne bi se moglo reći da je bio savršen otac, no, savesno se starao o deci dok nisu stasala.
Jednog proleća, kad su se zeleno smešili pupoljci, ona je pošla u šetnju. Išla je starom stazom. I on je tražio njihovu stazu. Sreli su se.
Svi su već navikli na tu čudnu vezu, a oni se drže podalje i od njenih i od njegovih.
Vole se i to je čudesna formula za sreću.
Obična priča, no, ne treba suditi prebrzo. Ne treba uopšte suditi srcu. Ljubav je premostila čak i pripadanje različitim vrstama, jer, ona je bila paunica, a on crna morka, iz beogradskog ZOO vrta. Vrta dobre nade.


Radmila Mišev

Ne uzdiši u mom zagrljaju
Zli duhovi mogu da čuju
Priveli smo našu lađu kraju
I sad mirno čekamo oluju.

Ništa nije za veke vekova
Sve što imamo to je ludost ova
Mladost kakve ne beše odavno
- Beše ludo i nezaboravno.

Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
- Beše ludo i nezaboravno.

Duško Trifunović

Zašto se svi čude?
Ostavila muža, pa šta?

Dve ćerke, odrasle.
Fakultet i srednja. Razumeće.
On se švrćkao. Godinama.
Sada plače. Zašto?
Odakle mu pravo?
Zar se ne stidi?

Mati njegova, isto plače.
Kaže kroz suze:
"Izgleda našla drugog".

Ili samo sebe.
Ko joj može osporiti pravo?
Zameriti?
Možda je i bilo vreme.
Došlo.

Vrijedniji je pramen svjetla ove svijeće
nego što su svjetla zvijezda
ikad bila

dok nad njim čita

Ona,

koja razliku između dobra
i zla ne uči iz
knjiga

Ona koja poznaje nebo
I na kraju neba poznaje trag

Ona od koje mi se nadimlju grudi

A dah krade kao da mi svaki put iščupa
Rebro


Alen Alispahić

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.
Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.
- Jesi li me nekad prevario?
Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.
- Nikad.
Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.
- Nisi?
Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.
- Ne, nikad.
Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:
- Zato što si me voleo?
Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.
- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.
Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.
- Da li si bar...
Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.
- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

Voja Antonić

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi seća...
O,glupo srce, ne tuci!
Meseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Laži skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava deca,
i plač i smeh odjednom:
dok neki večito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovde, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Jesenjin



SRETAN USKRS

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će žednom,
dovoljno vode dati.
Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.
Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve što ću sniti,
sve što mi želja zažudi.
O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

Oskar Davičo

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
-Baš lepo - reče veverica.
- Ali, nisam zato došao - reče mrav.
- Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.

- Jedno vreme ne smemo da se viđamo - reče on.
- Zašto? - upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatno kada mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.

- Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati - reče mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
- Ne - reče veverica.
- Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
- Šta onda osećaš?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati - reče veverica tužno.
- Ne - reče mrav - jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? - jauknu veverica.
- De, de - reče mrav - ne jauči tako glasno.

Veverica položi glavu u šake.

- Ja tebe nikada neću zaboraviti - reče ona blago.
- Eto sad - reče mrav. To tek treba da vidimo. Zdravo!

I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.

- Mrave - dozivala je - nedostaješ mi! - Glas joj se odbijao o grane drveća.
- To još ne može! - reče mrav. - Pa još nisam ni otišao!
- A ipak je već tako! - doviknula je veverica.
- Pa sačekaj još malo - čuo se iz daljine njegov glas.

Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali, mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.

Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka, a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.

- Tačno je - reče mrav. - I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
- Eto vidiš - reče veverica.
- Da - reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.



Ton Telehen

On je mislio da je voli. Ona je, pak, mislila da je on guši. Grešili su oboje.
Niti je on nju toliko voleo, niti je ona bila toliko sputavana.
Rastali su se.
On je prestao da misli da je voli. Voli je.
Njoj je nedostajala njegova pažnja.
Putevi su im se razišli.
Ostalo je samo ono malo vremena provedenog zajedno da lebdi povezujući nevidljivim nitima njihove živote u trenucima sećanja.

Popović P. Aleksandar

kome si dao
usne?
koja da te ljubi?

koja će trag moj
zatirati
moju mapu nevidljivu
obrisati

koja će im
nov ukus dati?

pa će po njoj
mirisati.

I sama znaš kako je teško - postaje sve teže.

I sama znaš kako je teško ubijati
svakog dana ono što se svakog dana
rađa…

To je kao da ubijaš sunce
koje svakog dana
osvane…

Alen Alispahić

Dete, tek rođeno, bez godine, bez imena, bez odeće, bez mana... Čovek će od njega postati, i sa imenom, i sa godinama, i sa manama... Kad bih mogla ja od njega da učim, a ne on od mene... bio bi to lepši svet. Ovako, biće to isti ovaj svet u kojem smo i do sada živeli.

Irina Honić

Pravo čoveka je da izabere koga će da voli i sa kim će da živi, bez obzira što se ovo dvoje često razlikuju i ne poklapaju.

Mića Živojinović

Ima pojedinih lica koja vam već na prvi pogled, pri prvom utisku, iz neobjašnjivih razloga izgledaju nekako poznata, bliska; baš kao što ima lica koja vam, isto tako neobjašnjivo, izgledaju tuđa, daleka.
Vreme tu malo šta može da promeni...

Dragana Gavrilović