nemiri

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.
Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.
- Jesi li me nekad prevario?
Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.
- Nikad.
Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.
- Nisi?
Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.
- Ne, nikad.
Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:
- Zato što si me voleo?
Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.
- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.
Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.
- Da li si bar...
Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.
- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

Voja Antonić