nemiri

Kako je lepo biti prosek
sredina u svemu
Zamisli da si kamen
pokoravaš se volji lavine
razapinješ na krst i linčuješ
a nisi kriv, jer si nevidljiv
Zamisli da si zrno peska
pustinjski vetar te nosi
i ne da duhu da bude bilo šta
Samo zrno, niko, svi
Zamisli da si škojka
koja ne krije biser
niko te ne bi dirao
a imao bi pravo na sve
jer si niko, svi
Mogao bi da misliš bilo šta
ali ne bi – jer si niko
ne bi morao – jer si svi
Kako je lepo biti prosek
sredina u svemu
biti nevidljiv
biti niko, biti svi.

Andrija Zlatković

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

George Gordon Lord Byron

Poljubi me, začaraj me sobom,
zatvori mi oči ćutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
živim kao senka lutanjem.

Biće mi se, tmulo od gorčine,
zaželelo tuđeg življenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, začaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
oboj dušu, uzmi je, izvedi,
da počine od prebivanja;

da, u trenu zaborava,tobom
živim kao senka lutanjem,
sklopim oči umorne nad sobom,
i iščilim u te ćutanjem.

massuka

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikada
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikada
Nežno preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Vasko Popa

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Desanka Maksimović

Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlan prinosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zenici
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Pero Zubac

U dvadesetoj godini mađioničar je digao ruke od svog posla i prihvatio dobro nameštenje u industriji. Za dvadeset godina stekao je veliku belu kuću, tri plava klavira, jedno staro remek delo, dva francuska kuvara, psa, baštovana intelektualca, pet sijamskih mačaka, frigidnu ženu, dva crna mercedesa, počasnu titulu, dva pauna, zbirku pruskih sablji i jednog crvenog zeca.
Na svoj četrdeseti rođendan mađioničar je spakovao sve što je stekao u veliki kovčeg, i potom ga pretvorio u kutijicu koju je zavezao najlonskim koncem. Stavio je kutijicu u svoje staro englesko odelo i odneo je u zalagaonicu.Od novca koji je dobio kupio je staru maramicu.Sa njom, odlučio je, ponovo će početi da se bavi svojim starim poslom.

Rudi Krausman

Išao sam na trg ptica
i ptice kupio
za tebe
ljubavi.

Išao sam na cvetni trg
i cveće kupio
za tebe
ljubavi.

Išao sam na trg staroga gvožđa
i lance kupio
teške okove
za tebe
ljubavi.

A onda sam otišao na trg robova
i tražio te
Ali te našao nisam
ljubavi moja.

Prever

Ako ne znate kuda idete, svaki put će vas tamo odvesti.
indijska

Bolje je na pravom putu šepati, nego na pogrešnom jahati.
nemačka

Bolje se od po puta vratiti, nego rđavim do kraja ići.
češka

Ko ide na zli put, valja da ga i nađe.
crnogorska

Ko padne na ispravnom putu, brzo se uspravi.
tatarska

Laki putevi ne vode daleko.
kineska

Loši su putevi svi jednaki.
portugalska

Na istom putu jedan čvrsto korača, a drugi se spotiče.
bengalska

Pametan ima samo jedan put.
turska


Poznati kriv put kraći je od nepoznatog pravog puta.
kavkaska

Prekom preče, naokolo bliže.
srpska

Samo dva puta ima:jedan na gore, jedan na dole.
makedonska

Svaka milja ima deo lošeg puta.
španska

Šta vredi trčati ako nismo na pravom putu.
nemačka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

Stevan Raičković

Da mi rascopaš glavu nije potrebno da podigneš kamen,

samo spusti svoj dlan.
Kakav je plan?
Ne pogađam često tvoje želje mada mi se njuške
iskrelje
u ogledalu u izlogu u retrovizoru
od pristanaka.

Kada s balkona, na ulici, u trgovini vidiš ženu kako
mazi muža,
kažeš: “Svaka može biti 'naka.

Svaka može biti bez trna ruža“

A onda me vidiš u ogledalu, u izlogu, u retrovizoru

Uživaš u prizoru.


Alen Alispahić

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Stevan Raičković

Greške se više ne sećamo,
naša kuća poče da se ruši,
dodaj još jednu varnicu.
Čekaš li čast za sav trud i vatru?
Da li smo išta osećali?
A rodili smo se . . .

Najgore je unutrašnje umiranje,
lagano odumiranje . . .

Tatjana Debeljački

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

Branko Miljković

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Branko Miljković

Nada je luksuz. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skrita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Branko Miljković

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

Branko Miljković

Reci mi nesto što je šuma
Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima

Branko Miljković

Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona je pod starost blagosiljala ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

Branko Miljković

Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima
Al nema takvog pesnika
Ni imena potpuno slobodnog
O gorko o slepo more
Zaljubljeno u brodolom

Branko Miljković

Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.
Oko ponoći kada sve već pospe,
zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.

Desanka Maksimović

Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.

Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.

Nekad su me privlačle samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.

Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelichno sečivo umesto krila.

Mika Antić

NIkad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
Stare staze,
Stari prag?
To je ono za čim može da se pati,
To je ono čemu možeš srce dati.
Ali ako se ikad vratiš moraš znati:
Tu ćeš stati
I ostati.

Očiima se u svet trči,
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dechak uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se dečak uči
Da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak,
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja...
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žmurim.
ne znam kada.
ne znam zašto.
ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde -kako pružim nogu -
Vezuje me odmah neko,
Zauzdava
I potkiva....

Opasno je kao munja,
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
I muči me moj početak.
Zato bežim,
trčim,
tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek od mene život uči
I da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
Što ne umem ništa malo.
Pa kad krenem - krenem ludo,
Nestrpljivo,
Radoznalo...
Ne znam tamo šta me čeka,
U maglama izdaleka,
Al' ako se i pozlatim,
Il' sve teško, gorko platim,
Ja ću uvek samo napred....

NIkad neću da se vratim....

Mika Antić