Neznam kak da pocnem, skroz mi nije lijepo.... Mislim da bum ovo sad bila ja.... Ne tice se mene samo, neg u nekim (zapravo, kad malo bolje razmislim, skoro svim) trenucima, i njega. Krenut cu sa citatom (tj. citirat cu sama sebe): zasto vise s tobom ne pricam kao inace? non-stop te pogledavam, al neznam sto bi ti rekla, povukla sam se, a neznam to promijenit... Sad da to objasnim... Hm... to bu bilo malo teze.. Al bum probala. Znaci ovak: mislim, bili smo si super frendovi, i druzili se, i zezali, i zbijali sale, i sve kaj ide uz to, ali... Prije par tjedana na msn-u poruka mi je glasila nes u stilu: bubac, imas li curu? jer bi vrlo rado bila tvoja... Nekaj u tom stilu, no u biti: zamolila sam jednu frendicu (tocnije, Mariju) da ga malo, ne?, ispita, da vidi dal ima curu.. I reko je da nema (ko sto sam napisala u proslom postu). Onda je on pito ono ko je to, jel iz raz (rekla je da nije) i na kraju iz skole (to je rekla da je (Marija mislim)). Nakon te situacije, u skoli mi se cini da se sve promijenilo... Nit mi vise pricamo tak ko sto smo nekad, smijemo se salama, al opet to nije to... U jenom trenu mi se cini kao da osjeca isto kao i ja prema njemu, a u drugim nes kao da me smatra samo jednom od cura u razredu, samo jednom prijateljicom... A sam kad se sjetim nastave kad sjedim s njim, i to jos slijedece 4 godine...



Pogledavam ga svako malo, i on mene na trenutke gleda, al ja sam se povukla... To je najgore kaj mi se moze desit s nekim deckom/frendom... Vjerojatno i zna da sam to ja... Pod jednim vjezbama je non stop bil tam negdje oko mene... Mozda mi se samo pricinja... A drugi dan, jedva i bok... Nije mi lijepa ta situacija... Povukla sam se, a neznam to promijenit... Zasto mi se to dogadja? Nekad, u nekim situacijama, se pocnem prenemagat, radit nekaj kaj mi se uopce ne svidja, izvodit gluposti, a u drugim samo znam bit tiho, i nista ne radit... Najljepse mi je gledat ga, i mastat o stvarima koje bi radili da smo zajedno, ali... Tesko ostvarivo. Za sebe znam da nikad necu moc skupit hrabrosti da mu pridjem, cak neznam ni dal bi mu rekla kad bi me eventualno pitao jesam ja ta koja se zanima za njega... Jednostavno neznam. Da li da unistim ovo malo nazoviprijateljstva, i kazem mu da jesam, da sam ja ta koja se raspituje i zanima za njega, ili da jednostavno samo to zadrzim u sebi, i potiho se nadam da ce se nekaj i desit... Iako znam da ovo drugo moze biti puno gore... Bojim se njegove reakcije...



Neznam, nisam pametna... Nemam pojma trenutno o nicemu.. U glavi mi je takva praznina da to nemogu ni smislit.. Neznam ni sto da napravim... Najbolje nista, cekat i nadat se... Iako to nije najbolje rjesenje, al je jedino koje imam...



Sada vas ostavljam... Idem malo razmisljat o svojim djelima i nedjelima koje sam/nisam napravila... I koje bi trebala napravit....