i z l o g b l o g a

Poznajem dosta parova koji se vole, tako barem kažu i ponašaju se tako, i koji ipak nemaju djece. Pa se trude godinama i opet ništa. A opet znam mnoge koji baš i nisu planirali ali eto desilo se, pa se prigodno i vjenčali i eto, nije im loše. Pa uletilo još jedno i još jedno. Ja im doduše ne zavidim ni jednima ni drugima. Ne znam što bih ja učinila ni u jednoj ni u drugoj situaciji. Da zatrudnim, sigurno bih se prepala, ali bi mi bilo drago, posebno ako bi drago biće bilo kraj mene. I ostalo. A da ne mogu zatrudnit, ne znam šta bih...
Umjetnu oplodnju ne mogu si ni zamisliti...To mi izgleda tako nekako nasilna metoda. Vađenja pa umetanja jajašaca, pa sve one pripreme, pumpanje hormonima itd. A i skupo je, ako se ne varam.
Znam dosta ljudi koji su usvojili djecu i tako, kako je rekao jedan forumaš, odjednom riješili dva problema. Dijete se može i udomiti, što je slična stvar, osim što mu ne postajete roditelji pred zakonom. To mi izgleda normalnija varijanta, ali kod nas je usvajanje još uvijek prekomplicirana procedura. Ili možda ja još nisam dovoljno zrela.
Ne znam, ponekad čovjeka zateknu tako neke stvari. Gledala sam neki dan film, u kojoj simpatična ženskica u jednom trenutku shvati da se mora pothitno pobrinuti za svoje potomstvo, kad joj liječnici kažu da joj je zadnji čas da zatrudni. Mene te stvari još ne pucaju, iako bi morale, i to me čudi. Uvijek se nekako nadam da će se priroda pobrinuti za svoje. I hoće, kad ja odlučim i budem spremna.
Neki dan tako, na pregledu, ginekolog me s iskrenim zanimanjem pita kad mislim rodit i da li se dovoljno trudim... I šta mu da čovjek kaže? Šta ja znam kad mislim, pa ne ovisi to samo o meni i mojim planovima. Valjda se neke stvari moraju poklopit, mora postojati obostrana želja, dijete je plod ljubavi itd. Uglavnom, ismijala sam ga sa svojim prijateljicama, ali njegovo pitanje i dalje lebdi u zraku. Htjela sam reći, da mi je u novogodišnje odluke, ili barem otvorena pitanja, neočekivano uletila još jedna tajanstvena željica...