i z l o g b l o g a

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna misao.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah da je reka muško
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu, niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla trska je porasla
za dva kolenca.

Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao
da padnem na kolena.
Bio sam snažan junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka
zamagljena
zbog kojih ključa krv
i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima igračice.
Osećao sam: iz mog čela
rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop,
od jutra pa do noći.
Povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu,
svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata,
ti bela - tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume
sa korenjem gore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba,
jedno je u reci.
I svaka je grana imala
toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci,
s usnama da ljube,
s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab,
bez ona dva roga vola.
Pa videh: ti bi se mogla
i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bičje reči riknuo
ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvog vuka.

Branko V. Radičević