"Prijateljica"?

Prosla sam razne faze pripreme za zivot i ravnodusno prihvatanje stvari i dogadjaja onakvih kakvi jesu, ali jos uvek ne mogu potpuno izbaciti osecanja koja uticu na moje ponasanje. To je, valjda, normalno, jer sam ipak covek (neko bi ironicno rekao - zena).
Najvise mi je pomoglo zapisivanje svojih misli u Dnevniku, blogu, po forumima, razgovori sa svestenicima, starijim ljudima, psiholozima, naucnicima...Mnogo sam radila na sebi, citala, ucila i pisala. Ali, nista sto nisam vec dozivela nisam jasno upamtila, sto je i logicno. Iskustvo nam pomaze u mnogim situacijama. Cesto sebe nazivam Hajlenderom po iskustvu, iako u meni cuci dete. Vise ne zelim da se menjam. Ovo sam ja. Zivim sada.
Nije mi jasno kako mogu drugi ljudi da zive bez te samospoznaje, uopste i ne pokusavajuci da dodju do nje. Jednostano zive. Njima je tako lakse, a o sustini uopste ne razmisljaju. Da, i mnogo se plase, sebe najvise! Iz tog straha prave mnogo gluposti. Zato su za zaljenje.
Drago mi je sto na blog.hr ima dosta ljudi kakvih u mom okruzenju nema puno, pa se koriste svojim glavama, misle i pisu o svojim mislima. Mozda ima vise takvih oko mene, ali ne mogu doci do izrazaja jer uopste ne pisu blogove, Dnevnike, sto ne znaci da o zivotu i ne razmisljaju, ali potrebno je mnogo vise od prostog razmisljanja koje cesto nije u dogovoru sa samim sobom, nego onako kako bi se reklo "kako vetar duva"...

Tuzna sam jer ne mogu da cestitam danas mom tati rodjendan, jer ga nema poslednjih pet godina. Mami sam cestitala rodjendan pre 16 dana, a nje nema od pre 9 dana.
Eto, ostala sam sama i trudim se da ne zalim sebe kao da sam siroce, jer sam ipak odrasla osoba. Pokusavam da shvatim, a tesko mi ide. Za tako nesto ne moze mi niko dati dobar savet osim da se drzim, da se nedam i takve stvari. Zato ne mogu da se zalim.
Mislila sam da ne pisem o tome jer ne zelim da ljude cinim tuznima, ali, eto, pisem. Ne zelim da me iko zali...
Da, ja cu se uvek vracati na mesta koja su mi draga, kod ljudi koji su mi dragi, kao i na blog.hr., a kad ih vise nema mogu se kod njih vracati samo u svojim secanjima. Naucila sam da gubim i jos uvek nisam uspela da sve prihvatam ravnodusno, a uspecu jednom, znam.
Kazu neki da starost pocinje kada majka umre, a drugi kada se pocnemo secati proslosti. Ne zelim da verujem u to, jer ja sam ipak ja, rodjena sama i u meni su uvek sve uspomene i secanja, da svoj zivot delim sa drugima i na kraju cu umreti sama, kao i svi ostali.
Pre nekoliko meseci prvi put u zivotu sam pitala mamu za njeno misljenje koji je smisao zivota. Dala mi je jednostavan i zadovoljavajuci odgovor: da se rodis, prozivis detinjstvo, skolujes se, prozivis mladost, udas se, rodis decu, pomazes im, radis posao, prozivis srednje godine, docekas starost i umres kad na tebe dodje red i u svakom trenutku zivota zivis, bili ti trenuci dobri ili losi.
Nisam depresivna i cak osecam neki mir, koji ne mogu da opisem. Imam snage da nastavim dalje, ma koliko tesko bilo.
Izvinjavam se ljudima koji imaju jak osecaj empatije ako sam kod njih izazvala tugu. Verujem, sutra je novi dan i bice bolji nego danasnji, ma sta da se desi.

Dugo me nije bilo jer sam imala puno posla oko studiranja. Od kada se nisam javila polozila sam dva ispita i veoma sam zadovoljna svojim rezultatom.
Jedna dobra prijateljica mi je savetovala da uzivam u poslednjim mesecima studiranja. Tako i cinim. Trudim se da svaki trenutak u zaokruzivanju svog obrazovanja prozivim kao da ga vise nikada necu proziveti. Hm... Pa to je i tacno, osim ako me neka cigla ne lupi po glavi i ne resim da postanem Magistar nauka, pa Doktor, pa Ludi Naucnik. :)
Tesko da ce se to i desiti, jer se moram brzo zaposliti, i ako tada budem imala dovoljno novaca i vremena (i zivaca) nastavicu da se bavim naukom. Logicno!
No, ipak moje studiranje tokom godina nije bilo lako, jer sam u isto vreme vodila i svoju firmu - radila i mislila 25 h dnevno, jer na moju zalost, nisam mogla studirati iz luksuza, vec iz svoje zelje za obrazovanjem, iz svoje zelje da pomognem drustvu koje se mozda i raspada, da pomognem ljudima koji mozda to i ne zasluzuju, da mozda i odem u neku bolju, obecanu zemlju, gde se znanje i zvanje cene... O tome cu kasnije misliti... Mozda...
Zaista sam uzivala u studiranju poslednjih meseci. U narednim mesecima ne znam da li cu tako isto uzivati, jer se prosle nedelje nesto promenilo u mom zivotu i moje srce je puno tuge. Ali, o tome cu sutra, mozda...

Sada zelim samo da vas pozdravim i pozelim vam
Dobro vece, Dobro jutro i Dobar dan!