Prosla sam razne faze pripreme za zivot i ravnodusno prihvatanje stvari i dogadjaja onakvih kakvi jesu, ali jos uvek ne mogu potpuno izbaciti osecanja koja uticu na moje ponasanje. To je, valjda, normalno, jer sam ipak covek (neko bi ironicno rekao - zena).
Najvise mi je pomoglo zapisivanje svojih misli u Dnevniku, blogu, po forumima, razgovori sa svestenicima, starijim ljudima, psiholozima, naucnicima...Mnogo sam radila na sebi, citala, ucila i pisala. Ali, nista sto nisam vec dozivela nisam jasno upamtila, sto je i logicno. Iskustvo nam pomaze u mnogim situacijama. Cesto sebe nazivam Hajlenderom po iskustvu, iako u meni cuci dete. Vise ne zelim da se menjam. Ovo sam ja. Zivim sada.
Nije mi jasno kako mogu drugi ljudi da zive bez te samospoznaje, uopste i ne pokusavajuci da dodju do nje. Jednostano zive. Njima je tako lakse, a o sustini uopste ne razmisljaju. Da, i mnogo se plase, sebe najvise! Iz tog straha prave mnogo gluposti. Zato su za zaljenje.
Drago mi je sto na blog.hr ima dosta ljudi kakvih u mom okruzenju nema puno, pa se koriste svojim glavama, misle i pisu o svojim mislima. Mozda ima vise takvih oko mene, ali ne mogu doci do izrazaja jer uopste ne pisu blogove, Dnevnike, sto ne znaci da o zivotu i ne razmisljaju, ali potrebno je mnogo vise od prostog razmisljanja koje cesto nije u dogovoru sa samim sobom, nego onako kako bi se reklo "kako vetar duva"...
Post je objavljen 27.02.2005. u 15:53 sati.