mriza zivota

četvrtak, 30.08.2012.

Uštapa kćeri i pučine...:-))



Osvanuo Jolandici osamnaesti rođendan.Procvala i zamirisla divojčina mladost ko grana jorgovana.Po koži mladoga jon tila ka da se razlilo svitlucanje morske pjene.



Duga modra kosa padala jon ko najduži val niz leđa.Crvenile se usnice ko koralj otkinut s kamena na dnu morskome.Velike zeleno modre oke sjale se blago ko dvi zvizde utopljene u dubini; gorile ko večernje sunce na rubu mora; smijuljile se ko sunčeva zraka šta se zaigra puna iskric i varnic mirnon pučinon u osvit dana.



Ko mlado vino zakipje krvca u divojačkim žilama.Veselje i obist uznese njezino srce.Razmetala se plovom srne i jegulje,govorom sličnom pljuskanju i žuborenju vala i pivala je čudne pisme; sad pune sjete ko ponoć u zatonu obasjanu misečinom,a sad opet vesele i pomamne ko prolitnje jutrašce.
Ribar je propada iz dana u dan, a Jolandica je bujala i cvitala pod suncem na moru.Molio ju je stari ribar da izabere sebi dragoga,al ona niti čut.Momci letili svakojaki i od svukud ,al zaludu,al zaludu, na veliku ribarevu tugu.



Opijena šumorom valova i otrovnim mlikom misečevim nastavljala je potragu ni sama ne znajuć za čim...snijuć svoju duugu, sjećanje odjednom ode visoko gori prema luugu.
Te noći nikako nije mogla zaspat.Ležala obučena kraj starčeve postelje,gledala kako se misečeva zraka krade kroz bužu na zatvorenom oknu i baca slabu svitlost po sobi.Sčučla se u kutu i gleda ono šta se pružilo na mrižama pokraj ognjišta i leži u polutami iza misečeve zrake.Od trenutka kad je Jelenko banija u kuću,ko da se neka zavjesa rascipala prid njenim očima i divojka je opet ugledala već davno zaboravljene slike.Sunce zapalo bilo dan ranije,more mirno,al već započelo bilo večernje tamburanje o stine,kad je uliza visok, mlad čovik rudlaste kose i bez brade.U rukan nosija bukovu granu i pčelinji med.Na leđima prtija torbak, u koji je strpa koječega,pa sva kuća najednom zamirisa po vrijesu i zovi,po dunji i smrikovini.Za kolina mu se uvatila maovina.Staračke ruke ronile u njegovu kosu,pipale ga po leđima,laktima i ramenima.Ribar je bija sritan.Doša mu je onaj kojeg je željno išćekiva i za kojega se potajice molija.A ona;od trena kad je uliza kroz vrata,kroz njih su proronili unutra svi šumski mirisi i svi žamori luuga da je smetu i raznježe.Jeli to onaj momčić modrih očiju i bosih noga koji je vodija kroz šumu onog jesenjeg dana?Da nije možda koji šumski bog koji je provalija u njiovu kućicu,mlad ,lip i snažan , da je zagrabi za kosu,digne u naručaj i ponese sa sebon daleko gori u šumu?Vonjale trave u njegovoj torbi,miriše med u njegovin rukama,majčina dušica niknula i procvitala noćas na mrižama uokolo njegove glave.Da, to je baš on, oni mali Jelenko s kojin se ona nemilo svađala dok mu se ne pokori i prizna da je jači i bolji od nje.I doša je,ali je sada velik,lipši i snažniji.Donija jon meda i dunja,donija jon mladost i mekost lipovu i snagu hrasta planinskog.Zašto samo dvi ,tri riči prozbori s njon?Zašto ju je onako gleda?
Dugo je ona bdila i slušala njegovo dihanje,ali kad je misečeva zraka dopuzala polako k njemu i ugnjizdila mu se u kosu,ona ustane i došulja se do njegova ležaja.
Kad je Jelenko otvorija prid zoru oči,na svojin prsima ugleda divojčinu glavu.Smiješile mu se dvi velike oči,ka okrugli lišaji na potonulu kamenu,a duga modra kosa padala mu na rame.
Stisnu momče divojci dlanovima obadvi slipoočnice,približi njeno lice k svojemu i šapne;
-Jolandice!-



Na osamljenu žalu izdubili vali pečinicu,nasuli sitnon pržinom, zastrli travama morskim.S visoke obale nagela se smrika da je zakloni od sunca.Prid otvorom strše iz mora izrovane hridine o koje se lome vali prosipajuć svukud uokolo pjenu koja šumi.
Često se more diže da posjeti taj zapušteni kutak i da zapiva pisme,sad tihe,sad grlene,ali danas se ono povuklo unazad,pa kao da vidi kroz stine i sluša šta to sada uzdiše,šapće i brboće u tom zatišju.



Slatko,živo grgoljenje čuje se u polumraku špiljice,dok se vanka sja zelenilo borove šume,modri more,blista pržina užarena vatron podnevnoga sunca.

kiss

02:36 | Komentari 8 | Print | ^ | On/Off |

ponedjeljak, 27.08.2012.

Gnjizdo





Uraniše jutrimice Jolanda i Jelenko,uzeše torbake i poletiše u šumu provat nabrat gljiva kojih je tribalo bit sva sila iza kiše od dana prije.Na rubu šumarka grmlje kupinovo,ciknu od radosti
-Dobre li su,je li?-okrene se mladac spram curetka,a onkraj usne curio mu mlaz kupinove krvi.
Jolanda je još stajala usred šipražja boreč se sa dračama koje je grlile za skute;jidila se i silon kidala suknjicu sa trnja.
-A jesi smotana!-kliknu on.Počekaj,ne drpaj odijela.U tren oka nađe se do nje,liši je jada i povede kupinama.Sad je Jelenko bra kupine,trpa ih u torbak i zviždi kI kos
--Vidi onu onde!-klikne odjednom,pa pokaže kupinu šta je visila nad njim noseć na sebi kap crna soka.Đipne ko jarčić i otkine u skoku zubima plod sa grančice.
-Ma šta ti je opet?-upita je kad se okrenu da vidi jeli ju začudio svojin junaštvom.
Ona je bila bacila svoju torbulju u travu i palcem prstom čačkala livi kažiprst; iz rupice na koži izbijala joj kap krvi.
-Ni za to nisi!Pusti!Istrgni draču pa oliži.Ranu će ti izličit slina.
-Neću!-otrese se ona uvriđena šta je Jelenko već drugi puta grdi.
-Sve me bode i plaši u toj tvojoj šumi.Ni me je brige ni za gljive ,ni kupine.Ajmo nazad,doma.
On je pogleda smiješeć se, tisnu joj u usta dva ploda,primi je za ruku i povede dalje kroz šiblje.Muk i polutama vladali u lugu.Šuljajuć se kroz gustiš naiđu na potok.
-Čuj-vikne Jelenko- potok je nabujao.
-I šta ćemo sad?-upita Jolanda.
-Ja ga se ne bojin,ali šta ću sa tebon?Odnilo bi te.
Ona plane u licu i čudno ga pogleda.
-Šta se hvališ?-kaza mu.-Ja se nisan bojala morskih valova
-I opet to tvoje more, u kojem nema do riba i trava!
Curetak se namrguši,bila bi opet rekla da se vrate,al da pokaže da se ne boji zagazi u nj ;-kako je gadna ta vaša voda-reče-Di joj je pržina ,alge,mahovina?
On ne odgovori, zatrči se življe ,pa uzvalja po travi.Njegova igra razdraga ovaj put i Jolandicu, pa se zaigra i ona takmičeć se s njin u trku.Puštala je d aje goni po šiblju,krila se iza debla,zvala ga iz gustiša,a kada bi on dojurio, bježala je dalje u šumu lagana ko srna.Napokom smalaksa i klone na travu
-Vidiš ludice da je lipo u šumi.
-Gladna sam.
-Počekaj,ostavija san sve doli-usklikne Jelenko,pa skoči i pojuri nizbrdice do potoka.
-I moje su postole doli-klicala je ona dok ga ne izgubi iz vida
Ležala je sama u šumskome miru i gledala oko sebe šarenilo drvećaProblidila krošnja lipa,požutija javor, zacrvenija se drijen i svib,a među njima crni se amo -tamo po koja čupava omorika.Sunce se diglo visoko na nebo i baca po šumi kratke,al tamne sjene.Daleko negdi kriči tica i neko lupa-možda ditlić o usahli panj.Bilo joj čudno pri srcu.Još jedanput osjeti da joj nešto neda da se sprijatelji s tin stablima,koja su dva duga miseca lila na nju mirise i šumila joj neke pismice.Danas , za prvi puta uvuče joj se u srce u toj pismi nepojmljiva strepnja, i ona se sva uznemiri.
Jelenko stade prid nju i pruži joj šaku kupina.-Vidiš-reče-iman i kruva.Na,obuci se!
Zobali su plodove i lomili kruv.Momčić se valja i skakuta četveronoške po travi.Ona se glasno smijala njegovoj obijesti i kliktala;-Stoj,kozliću!Hi hi,jarčiću!
Kad mu je dodijalo,legne do nje,al domalo opet skoči.
-Vidi Jolandice, vidi visoko gori! pokaza joj pusto gnjizdo na grani stabla.
-Zar ćeš ga povalit kamenom?
-Tako bi ga skršio,rasulo bi se.Iden na stablo.
-Ne,Jelenko,ne-kliknu ona.Ni me je brige za gnjizdo.Neću da ideš!
-I opet mi zanovijetaš.Pusti me!
Ona je bila ustala i potezala ga za lakat
-Ne smetaj me, ti riba jedna!- gurne je od sebe.
Na tu uvredu Jolandica plane i navali na njega,zgrabi ga za prsa,usadi mu zubiće u obraz.
Jelenko skoči unazad.Iz dviju rupica tekla mu na licu krv.Čelo mu se smrklo, u očima zasjale suze.Peklo ga na obrazu,a nešto ga badalo u srcu.Htio ju je udarit, kaznit,al ugledavši strah na njenom licu ne izusti ni slovca.Pođe k stablu i krene se pentrat .
Uvaljana u travu divojčica je jecala više od jida šta je Jelenko nije ukorija,nego se krenija uspinjat na drvo.Kajanje preplavilo dušu.I opet je uvridio svojon ohološću i dobroton.Zašto mora svaki čas priznavat da je on jači i bolji od nje?Nije li ona pametnija od njega?I sad oče dokazat kako je ona crvić prema njemu;popet će se na visoko stablo da donese njoj ,ludi,gnjizdo.Tila je ustat i pobić u šumu,pa nek je onda traži,on,za kojega je sve lako,ali oči joj se otimale za stablo kojem su grane strišale nebo.Glej ga,gmiže uz koru ko gušter,pčopuzne li mu noga,past će i ubit se.Stao je;malaksao možda.Ali ne, dočepao se on prve grane, diga se i nesta u krošnju.Ona ga više ne vidi,čuje samo di nešto šušti i pucaju grančice.
-Jeeeleeenkooooo!-
Digla se i izronila s druge strane stabla da bolje vidi.Eno ga; izlazi iz granja pa se penje sve toviše ko vjeverica.Sinuo je s vrha gologlav i bosonog u sunčevoj svitlosti ,pa se njoj pričini da to nije više njezin drugar,neko posve drugi,koji biži od zemlje da se popenje na vršku i poleti prema suncu.
-Mene bi stablo streslo o zemlju,a njemu je ono prijatelj-pomisli ona
-Zar nećeš doli?Ostavit ćeš me samu-pomisli ona i suze zaplove niz obraze.
Oprezno i polako odlučio je ne izazivat je više i siđe objašnjavajuć čega svega se odozgora može vidit.
Ali ga ona samo gledala tresuć se ko trstika,a iz njenih velikih zelenkastomodrih oka izbijala radost,a kad se dotaka pajdo zemlje, zagrli ga svon snagon i poljubi u oči.
Prvi večernji srk proletija je krošnjama stabala.Jolanda i Jelenko zabludiše u šumi,lutaju po gajima,traže izlaz.
-Potražimo di je šuma riđa,nebo je vedro, a kad izađe misec bit će nam lakše-kaza joj i ona poslušno za njin.
Idu po šumi;traže kutić neba međ granama.Naiđoše na čistinu.Ni grmeka na njoj.Iznemogli od duga lutanja zaplove u busen meke trave.
-Jelenko,kad ćeš doć k nama na more?Ja znam da ćemo jednon opet doli.Teško je i ocu Joli u ovoj mračnoj dubravi,a doli je sve drukčije.I ljutiti valovi paze da te ne progucaju.Kad misec sija nad pučinon, sve te nešto gladi po kosi i jubi u čelo, a koralji i ruže morske!A kričanje galebova!Dođi da ti pokažen šta ja sve znan!-ležala mu je
u krilu i šapćala o moru.
U taj čas vitar puhnu jače,lupi o krošnje i otkine svu silu lišća,prosu ga na zemlju, zavitla u zrak, odnese ga daleko.Puče munja,vitar zaurla niz lug svoju divlju pismu,zagrmi u oblaku grmljavinom velikom,kiša složi;pljusak nagne,težak,snažan i sve u njemu ko da neko zviždi, buči,urla i stenje.
Hitrimice popenjoše se ovo dvoje mladunčadi u krošnju stabla ,stisli se ko dvi golišave tice u zapuštenu gnjizdu i slušadu glas kasne jeseni.
Sutradan o podne spremali se ribar Jole i sinovac mu ,da po drugi puta potraže izgubljenu dicu,kad banu prid njih Jelenko,činilo se ,sad će izdahnit.
-A Jolandica?
-Pobigla je stari.Utekla je dida!-obojici je zavika .
-Ma kud?Kamo?-istoglasno će i Jole i Filip,sin mu.
-Zalutali smo jučer poslipodne,Ona je rekla da neće više k nama i zaputila se moru.-usplahiren odgovori mali.
-Iden ja po nju-ponudi se Jelenkov otac.
-Ne- kaza ribar i na tren se zamisli.-Sinko moj, i ja ti bolujen od njene bolesti.Ne mogu bez mora.Iden i ja.Vratit ću
se amo da me pokopaš i molin te ,ne prigovaraj mi,nego mi spremi torbu da mi dite ne odmakne daleko.
18:15 | Komentari 5 | Print | ^ | On/Off |

subota, 25.08.2012.

Duša mora





Rasla Jolandica ko ridak cvitak roson umivani u domu ribara.Hranio ju Jole kozjin mlikon isprva.Druge godine sa sebon vodija u kaić,lovija dok je ona ležala na mriži i brbljala nerazumljive riči pružajuć ručice,kao da oče uvatit sad sunce,sad misec il zvizdice.Treće godine ronila skakutajuć po vrtlu i naokolo po plaži skupljajuć školjke,plonke pa gazala po pličini kričeć ko galeb.Čuvala je i nebesa ,a i morska plavet.Jednom,dok je ribar vuka mriže,kaić se naheri na stranu prikoviše i dite pljuusne u more.Ne potonu malešno tako.Plivalo ka pasić.Jole ju uvatija,al nije bija siguran jeli baš on uvatija ,il mu ju je more poguralo u ruke.U šestoj godini svojoj ,plivala je ki dupin.Ronila dubinama da otrgne sa dna morskoga spužve, školjke, i vozikala se sama po pučini.Poznavala svaku bužu obližnjih zatona.Znala za sva gnjizda galebova po hridinama.Upozoravala Jolu na svaku struju,siku,vir,pa joj se stari ribar nije moga načudit.
-Ti si prava mala višćica( vještica)-govorija bi joj u šali-.Dite bi ga čudno gledalo svojim do boga zelenomodrim okima i kazivalo mu dva niza zubić,bilih i sjajnih ko biserje.
Ono što je najviše pridonosilo da Jole mirno žive i lako goji siroče,bila je srića koja ga je sada pratila u ribarenju.Vrše svake večeri pune, mriže svako jutro krcate.Ko da je neko tira najbolju ribu u njegovu mrižu i gura kaić prema kraju,kad bi biža od oluje.Nije se više ničem čudija.S ovon malešnom doživija je puno malenih čudesa.Kad bi za najžešće južine pobigla na more da se uzjoguni,trčala bi prid velike valovee što se bacali na pržinu i hridine,prskajuć visoko vodon i pišteć pjenom.Vratila bi se sva mokra,al nasmijanih očiju i crvenih obraza.Zaludu je Jole prikapa vrt,sija povrće i cviće,mučija se oko lozja- za vrt ju nije bilo brige niti mrvu krušne mrve.Ona je hrlila portu, moru i kaiću.Trkala je galebima koji su ka slučajno letili sve do podan ograde od ulaza u kuću da je krikom pozovu u porat ,ili na pučinu.
Jole se od srca smija brljanju baba koje su govorile da je „njegovo mlado“višćica koja puni njegove mriže i vrše jašuć na dupinu.Ruga se tim njiovin monadama i volija sve više to čudno ditešce.
A ona je rasla u njegovon kućici, u portu i kaiću.Bila ko morska biljka što buja hranjena solima,obasjana suncem,oplakana pjenama.Bila jidra ko val što ga bura stvara i valja u proljetno jutro po površini morskoj.Na čelu nosila sedefne odsjeve širokih voda.U dugoj kosi titrale i prilivale se modrine jesenskih mijena.Činilo se staron ribaru da u tom ditetu što mu ga more darova baš u onaj dan,kad su ga drhtulje ruke upozorile da se triba odreć pučine i valova- vidi prid sobon, i nosi na srcu, i stiska u svome zagrljaju dušu mora – more samo.

..............

S godinama naplovale se malo po malo i čudne promjene kod diteta.Prvo je pitala.-Tajo,svi mi govore da san višćica-
-Ne viruj srce moje šta ti govore,tebe je rodila neka nesritnja kneginja,a možda i kraljica.Ona te sada traži po svukud i nać će te jednoga dana i povest sa sobon na veliki brod, pa ćete skupa odjidrit put njezinih dvora tamo negdi daleko,daleko priko mora.
-I ti ćeš onda s nama.Darovat će nam nove mriže pa da lovimo i nadalje.
-Ćerce moja, kad te mati nađe,ja ću daleko u planinu, u svoju rodnu kuću.Starim Jolandice.Vidiš, ne mogu više protiv vitra, valova i kiše...
-Al ću ja bit uvik uza te i moja će te majka zavoliti.Reci; kakva je ona;jesi li što o njoj čuo?Jesi li je vidio ikada?Zašto me još ne nađe?Kakav je taj njezin brod?Znaš li joj dvorac priko mora?
Dugo je te večeri Jole drža divojčicu na svojin kolinima.Govorija jon o majci kraljici, o brodima s jedrima visokim, bilim, prilipim i o gradovima podmorskim sa stepenicama koraljnim.Dite ga slušalo u zanosu i prikidalo šapatom;-Hoće li jednom doći?Zašto me još ne nađe?
Od te večeri prestala je skakat i pivat.Sidila bi dugo na kućnome pragu s licem u dlanovima i zamišljeno gledala na pučinu.Moren su plovile daleke brodice raskljopljenih jedara,sad bilih ko snig pod suncem u zalazu,a sad opet rumenih il zlatnih u vatrama večernje zore.Naslonila bi se Jolandica vrtiću na ogradu i dugo slušala krkočenje i šum valova za noći, kad se more svitluca od misečine.Pričinjalo joj se da joj to sad to more i ta noć šapću tajanstvene riječi koje do sad nije bila kadra ni čuti,a kamoli razumjeti.Uvala, pučina, morski vitri i valovi,kojima se dosad povjeravala bezbrižno i pouzdano smetoše odjednom novim glasima.Najradije bi tako sidila kod kuće,ili se igrala u vrtu.Izbjegavala je pržinu,hridine i pučinu.
Najednom se zaleti nanovo moru, ko čedo k majci i krene opet skitnju obalom po jugovini i tišini,pod suncem i misecom.Izostala bi dugo od doma,pa ju je Jole često triba tražit i vodit doma, sada zaplašenu i smetenu rikom valova, a sad opet omamljenu mijenom i uštapom.
U kasnom satu jedne litnje noći,kad je taman krenija da je opet traži,vratašca se naglo otvore i uleti Jolandica na prag.Obasjana mjesečinom,blida,raspletene kose i polusklopljneih očiju ko da u snu hoda zaviknu;
-Tata,tata!-ribaru se pričini ko da čuje glas iz dubine mora-znaš,ona je napokon došla.
-Šta? Di?Ko?Ko je doša?-na prvu će ribar zbunjeno.
-Ona!Ma...baš ona...moja mati!
-Ne luduj dite!Tebe je opet opila misečina.To je sve, jer me ne slušaš.
Jolandica stisne ribaru lakat svojom hladnom mokrom rukom;
-Dođi!Možda ćeš je vidit.Tamo je u onoj malešnoj uvali s druge strane od borovine,na pržini ispod hridine.
I Jole ,samo da umiri dite ,pusti da ga vodi.
Noć obasjana uštapom.Površina morska treperi ko nemirni srebrni tapet.Otoci na pučini ležali ko veliki brodovi ka da ih je morska sila okamenila.Ukočene i gluve crnile se na kopnu šumice-samo su vrhovi obližnjih stabala bljeskali i sjali, ka da nose međ granama pređu srebrnih žica.Tamo,prema zapadu,visoko i ispod zviježđa,stršila Planina.Svud tišina;jedino uz obalu,po bužama međ hridima,išlo od zatona do zatona,od vala do vala brujanje i cviljenje ko prigušen dičji plač.
-Tata, tu je sve bilo, ma baš tu-kaza Jolandica ribaru pokazujuć mu svitlucavu pržinu između dviju hridi.
-Pa tu nema baš nikoga,a to su stope tvojih nogu.
-Ne,ne!Ona je bila tu uza me,a možda je i sada.Ne vidim je,ali ja to znam.I to je baš ona.Mi smo s e tražile,- našle smo se!
-Daj,vratimo se!
Mjesečina blišći i more šumi.Idimo na počinak.I mene su-a davno je to bilo-uznemiravale litnje noći.
-To nije od toga.Ona me već davno slijedi i prati.
-Kako to?
-A ko me držao na dlanovima kad san padala,ili san se bacala u more? Ko me čuva od valova kad in prkosin na hridinama?Ko obnoć nosi na moje najmilije igralište škojke, spužve i ježince i ruže morske?Ko je ona,sada ja to znam.
Jole ju sluša zapanjen.Sitija se koječega čemu se davno čudija.Dva mu se puta pričinilo da je neko diga dite iz mora pa mu ga da u naručaj.Stotinu puta se zapita ko to štiti neopreznu Jolandicu od valova i virova?Pa onaj njegov obilni lov,a bezh ikakve muke i napora!
Misec je sada izliva na more i na kopno najčistije srebro.Pučina treperila sve življe ističuć još jače ukočene stable na obali.Vali između grebenja šumili i dalje,ali sad je to brujanje prišlo u čudno,ljudsko uzdisanje.
Jolandice, idimo!-kaza ribar,primi dite za ruku i povuče za sobon.
U kućerku dite se umiri i zaspi,ali je Jole bdio još dugo,dugo u onome miru i mraku.Razmišljao je o osudama mištana od početka, o strahu od svoje starosti i o tom šta će bit s tin diteton kad njemu tilo sasvim klone?Šta bi ono nakon njegove smrti u kraju di ga se svako ludo boji?
Sitija se.Sitija se svoje rodne kuće,tamo visoko u Planinskoj Uvali.Tamo misto nestalnog vala i varave morske misečine gledaš hrastova debla što se zakriljuju svojin granama.
Izvor klokoče u dolinici ispod kuće.Žubori i rumori iz dana ditinjstva njegovoga dok je pasa ovce,il vreba tice.Živa slikica ognjišta naglo mu osvane.Cvitaju lipe u dvoru,šire naokolo hlad i šumore lagano uz zuku pčela.Na prozorima netaknuti stari lonci, u njima zelene se grančice bosiljka,klinčići ko krv crveni...
Sunce bilo već visoko na nebu kad se Jolandica probudi, vidi starca di još uvik sidi na tronošcu, zamišljen i blid od neprospavane noći.
-Malena, spremi se.Idemo u goru...
20:01 | Komentari 6 | Print | ^ | On/Off |

petak, 24.08.2012.

Ne boj se Jolandice

Dotrča k ribaru žena susidova Mara i podoji malenu.Držeč ga tako na desnoj dojci svojoj ugleda joj u šakici okrajak tkiva.
-Reka bi da je komadić vezene čipkaste maramice;sja ka svila ,a svila nije.Kao da je tkano od morskih trava,a vezeno srebrno zlatastim nitima .To je Jole majka turnila svom ditetu u šakicu znak po kojem će ga jednom naći i prepoznati.Sigurno je rod kneginjice koje,jer ovakih nema kod naših siromaških žena...Glej, sja se ko sunce i blista ko misec.Lipo je ovo ditešce porod koje nesritne krajice.
-Ih, i Mojsijina je majka metnila sina u kotaricu,pa š njin na riku- reče ribar.
-Jole, daj iglu,sašit ću to „tkivo“ ditetu pod pazuho.Čuvat će ga od zla.
-Ranit ćeš mi dite, kumo-odgovori ribar.
-Ne boj se, lani san sašila na živo košujicu malomen Marinku,pa glej ga sada!Zdrav ki dren,goni barke,tira vale i vida rascvitale mriže.
Ribar se otima ,al napokon pristane.Žena spretno ušije ditetu ono komadića rupca ispod pazuha.
Vijest o nalaženju diteta prosu se po mistu začas i rpa baka i mlajih žena navali plimno u ribarevu kuću. I „babica“ doplova od nekud:-To nisu čisti posli-zatalasa ona s vrata.
-Jel to na ditetu kosa il morska mahovina?A te zelene oči?To dite nije žena rodila; ono nije kršćanska duša!Našli ste mu u šaci košuju morske zmijuljine ili škrge ribetine koje smrdoperke ili kožu potonula čovika.
-A srca ti Irudova i sveca Nike Padovanskoga-odvali susida koja je nadojila ditešće-
-A bogati,e nije palo ni sa kruške,a niti ga je dupin okotija-zavika i Jole sad,crven od jida .
-A zar nisi čuja kako je lani poginija mali Duje?-opet će babkica.Odveza se na more pa ga zadavila morska višćica ( vještica).Bilo tiho; misečina sjala.Vozija se uz kraj,a i zna je vješto plivat.A,Jole, šta kažeš na to?A kad vitar noću puše,ko leti nad moren pa kriči i straši mornare?Znaš li ti ko ono šara po pržini slova koja niko ne može pročitat? Šta ćeš činit s tin diteton?
-More mi ga dade, ću ga čuvat sve dok mi ga opet ne uzme.-
Na ovu Jolinu batudu digla se opća graja i vika, tili su mu svi u glas reć kako će se upropastit,kako će ga svit progonit,kako će od njega bižat ki od gubavca,al Jole se nije dava , ni pridava tako lako. Posve smiren,uze ditešce u naručaj i zagleda se kroz poluotvorena vrata u dvostruki red procvitalih bajam.Bjelasalo se o podnevnom suncu žalo.Modrina jedva valovite pučine prilazila daleko na obzoru u plavetnilo nebesa i gledila kao veliko,blago oko u ribarevu špiljicu.Miris morskih trava iša je po vrtu i prodira u kuću.More oplakivalo pržinu i pivalo uspavanku,punu čudnih zvukoova i šaputanja.
Dite spava na krevetu,do njeg stoji Jole i šapće:
-Spi,spi ,spi slatko spi,sirotašce bidno.razveseli mi tu praznu kuću,napuni tu pustu starost moju.Ne boj se kopna i njegovih zviri,ti, siroče morsko-Jolandice mala!

19:19 | Komentari 1 | Print | ^ | On/Off |

subota, 18.08.2012.

Plakalo drobno i sitno...





Još pospan i težak ustade jutros ribar Jole iz svoje niske postelje.Otare oči,pojede komad kruha ,baci na rame mrižicu,prihvati vršu,otvori vrata i izađe prid kuću.
Svitala je zora.Rumenili se oblaci nad istočnim granama,nalik na vatrene kočije što nagnuše najedanput u ludi trk bježeć pred nekim požarom prema morskoj pučini.Sijevalo,ovjenčano prvim tracima još nevidljivog sunca,čelo Plave gore.Plavetnilo pučine prelijevalo se u biserne odsjeve.More disalo i stenjalo međ hridinama tamo doli niz obalu.Ljuljuškalo se lagano i jednolično kao da i dalje ziba one dvi ogromne veleribe što ih zora zatekla u tvrdome snu, s glavon na valu i s leđima u vis,ona dva još dremljiva otoka na mirnome moru; lomni Grab i Kor bregoviti.
S mrižon na ramenu i vršom pod pazuhom zaustavi se Jole prid kućom i zagleda se u svijet.
U njegovu vrtu cvitali bademi.Od kućnih vrata ravno prema otvoru nizahu se u dva reda drveta.Krcata cvjetova nalik na zvjezdice, a s laticama blistavim od jutarnje rose.Trava i mahovina pokrivale zemlju i kamenje u vrtu.Klupa pod jorgovanom iskrenila se na uznak( na leđa).Motke za lozu naherile se i prislonile na zid.Jedino su koci za sušenje mriža stršili prema nebu,noseć konope o kojima je visio po koji špag mriže.
I ribar se namrgodi,kao da se ljuti što prvi put sad ugleda taj nemir i pustoš u svom vrtu.Dvadest je godina što je Jole ostavio rodni dom,unajmio tu kućicu,a vrt opustio odkad mu je on gospodar.Da nema drveta mendula koji sami rastu i cvitaju i bršljana šta je pokrio zid nebi bilo ni naznaka prolića u vrtu ribara Jole.Šum valova učinio ga gluvim za šuštanje krošnji.Morske pjene,trave i pržina naučiše ga da i ne gleda na bazgove štice i kite jorgovana.Miris mora usadio se u nosnice i u dušu pa ribar više ni ne osijeća vonj smrekovih kora i borovih smola.
Ali danas, u taj uranak rasvijetljen vatrama proljetne zore i pred tim bajamama u cvatu, osjeti ribar najedanput zadah zemlje.Osjeti vonj lišća,miris lješnjakovih resa i jorgovana kita.Nešto tužno i slatko zaokupi mu dušu, tresne ga do suza i prisili ga da stane ko ukopan.Kao da je rodna gora pružila danas svoje zelene ruke od planine sve do morske obale,kao da bi tila zgrabit za srce izgubljena sina i okušati na njemu svoju moć.

Udari vjetrić s istočnih gora,uskomeša oblake,rastrga ih na čuperke, pa ih prosu povrj pučine i otoka.More se odjednom prenilo i usplahirilo,zašumilo u pozdrav suncu što sad sinulo na gorskoj kosi.Nagao val zatrkao se na šljunak pred ogradom ribareva vrta i zapištio na umoru šumom pjene.Tresnu ribar glavom,kao da bi htio otjerati čudne misli i pođe prema vratima.
Brodica usidrena u zatonu.Nekad su u Jole bile snažne mišice.Onda je svake večeri vuka sam na pržinu svoju brodicu da mu ju noćna oluja ne proguta,ali otkada je počeo sijediti ruka mu dršće pa povjerava sidru svoju lađicu na dva vesla i glavicon od drva rezbarenon, nimfice na provi.
Zakorači Jole priko šljunka.Na pržini ležale krpe morskih trava,zeleni i crveni okrijeci,kitaste blitvine,bobičaste grozdače i različite resine;meke,svitlucave i bujne kao ženske vlasi.Prazne školjke sjale amo-tamo u šljunku.Pijesak svitlucao pod nemirnim vodenim borama.Jole priđe do stupa o kojeg bija vezan lanac brodice,stade vući.Najedanput se okrene i raskolači oči.Od čuda mriža mu skliznu niz rame,vrša mu padne u more.Tu u bazenčiču pješćanom, što more valima igre napravi,zibalo se u vodi klupko morskih trava.U njemu ko u kolijevci ležalo nauznak i plakalo drobno i sitno-siroče morsko...

06:35 | Komentari 13 | Print | ^ | On/Off |

petak, 17.08.2012.

Nestade mi





Zaobiđi ovo drvo

prvo;

pazi svoje noge

drven vidiš,ali bode

oštre te su troroge!







Gljivun nije tako loš

mogo bi ga za lip broš

I konačno;







Tko to viri iz grmeka?

Tužan suzi ovaj zeka

-A šta ti je brate mio?-







-Dragu svoju sam izgubio

nestade mi mili rode

onkraj one tamo vode...
04:56 | Komentari 1 | Print | ^ | On/Off |

srijeda, 15.08.2012.

Slutim...


Osijećam te u blizini, pamtim tvoje tople oči 
i slutim ti, opet slutim
da ćeš zagrljajem u san doći
osijećam te kao ljubav ,
pamtim tvoje divno lice
šuumom mora ti me pratiš
ko što vjetar prati ptice



osijećam te u tišini kad u snu me glediš ti
jesi l stvarna,dal postojiš
il odlaziš ko oblaci
osijećam te sad u duši
svakom riječju sebe daješ
i daleka i prisutna
kao zrak u meni traješ
osijećam te mila moja
al mi puno više značiš
svojom toplom dušom voliš
svojim bićem sjajiš,zračiš
osijećam te kao duugu
zbog Tebe je riječ potekla
čuvam te u srcu zavijek
to Ti nikad nisam rekla
osijećam te jako, snažno
znam i kad ćemo se sresti
stvarni život - nešto drugo
svatko ide svojoj cesti
00:21 | Komentari 2 | Print | ^ | On/Off |

srijeda, 08.08.2012.

Tko je, što je ?!:-)


Pokazat ću ti rado
kako se uređuje vrt Dado;



Travuljagu raznoraznu
bijesnu ,kvasnu i opasnu
pobrstiti- to pod hitno!



Onda,ništa manje bitno
"posaditi" kumpanja tri,
Ooo,dobrodošli mi!-



Začepi ti uši – za koraka prva dva,
zaklopi ti okce za slijedeća tri,
a tek onda u sebi
hukni,gukni:- Živjeli!-



Magarčiću osvanulo proljeće,
prvi puta u torbake niko ništa
ne meće.



Ušati je granja dosta
iz nizine gledi gosta.



Na tarabu vrabac sjeo
gledi,gledi pa se jedi
vidi gosta ; neveseo.
Živkat poče;-Sjedi,sjedi,
jesi brate podebeo!-



U kutku je djeva bajna
Nosi krčag nečeg pun;
Za koga li, za čega li?

Pogodite mrduljaši

koga krije ovaj žbun?!

16:13 | Komentari 8 | Print | ^ | On/Off |

ponedjeljak, 06.08.2012.

Nosim ti rosu

Na dlanu

nosim ti rosu,

poljupca kap po kap

u moju dušu

ogoljenu , bosu

spustio si nit

ne znajuć

Slap.
05:02 | Komentari 11 | Print | ^ | On/Off |

nedjelja, 05.08.2012.

Jedna istina




Jesmo li se uspeeliii brajooo?





A bogeremi jesmooooo! mislin...ovaaaj...valjda,ma drž meee...!!!





Eeebaaateee odooo jaaa,aaa!

Ooooo, ne drži nit meeneee, opaaa saaaaaaaan!

Iiiii,al ga tresnuuu,uuu! Jes dobio zubitresku po dupeskuuu,uuu?




Uuuu, koje čudnee šljiiveee?!





Oduvijek je samo jedna istina bila,
nema do majčice krila!!!

16:16 | Komentari 3 | Print | ^ | On/Off |

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>