Let's waste time...

SOUNDTRACK: Snow Patrol --- Chasing Cars
(meni osobno draža verzija spota)


Mislila sam odustat. Mislila sam stavit neki update ili nešto takvo da neću više pisat i da ću se javit kad se napokon pojavim. A jutros sam se probudila i nekak mi palo napamet da idem malo sredit blog.
Pa ono, kako sve naše televizijske postaje polako mijenjaju shemu, tako sam i ja promjenila dizajn i malo sadržaj boxova.
I tu sam. I ne garantiram vam da ću uvijek bit tu i da ću se uvijek javljat, ali trudit ću se.

Muka Božija počinje sutra i mislim kako će mi u idućih 10ak mjeseci ovo bit mjesto na kojem ću moć istrest sve što me muči.
I bit će onih sarkastičnih postova, komentara kojekakvih sportskih događaja i drugih aktualnosti, moguć je pokoji extremno depresivan post ili post bez smisla. Neću držat nikakvu konstantu, da svaki post bude sličan onom prošlom. Bit će onakav kakav mi u tom trenutku bude odgovarao.

I ne mijenjam se radi nikog.

Nije mi toliki bed vratit se natrag u školu. Divno je to jedno mjesto, samo kada ne bih bila svakodnevno maltretirana od strane profesora i ljudi u razredu. Ja ne volim svoj razred. I mislim da me nitko ne može uvjerit kako je to super razred. I neću bit kao i svi što kažu da je baš njihov razred najluđi na svijetu. Nismo. Imamo svojih trenutaka, ali većinu vremena to više sliči onom što vidimo u američkim filmovima.

Dežurni frajer koji si je umislio da je u košarci bolji od Kobea Bryanta i njegov vjerni sljedbenik, a za njih dvojicom polako kaska najveći šupkolizac (pardon na izrazu) kojeg sam ikad vidjela koji, iako idete s njim u razred, neće vas pozdravit na ulici jer ste 'ispod njegovog ranga'. Molim lijepo.
Frik koji samo sjedi, kopa po mobitelu, spava i ne radi ništa, koji se panično boji cura.
I one, razredna elita, kojima se treba divit. Njih svi vole i moraš slušat sve što ti kažu inače će ti zabit nož u leđa i još ga pošteno okrenut unutra.
Drukčiji, oni koji se ne daju zavarati lažnim sjajom elitne postrojbe i wannabe košarkašima, oni koji spremno kažu 'ne' njihovim nebulozama, oni koji najčešće i nastradaju od njih. Tu bih pripadala ja.
I onih nekoliko ljudi koji vole sve, bez obzira hodaju li visoko u oblacima ili ruju nosom po zemlji. I oni su mi nekako osobno najdraži.
Ne želim uvrijediti nikog s ovim, stvarno mi to nije namjera. Samo vam hoću dočarati kakva je situacija.

Složnost u razredu? Nikakva.
Zahvalnost kada jedino ti u ime cijelog razreda staneš pred profesora i kažeš što vas sve muči i onda najebeš da bi spasio nekog drugog? Nema je.

Jebeš to, nekako jedva čekam da odem od njih.
Samo se nadam da ću opet imat svoju drugu klupu, ta je najbliža vratima, pa mogu i najbrže pobjeć kad zvoni za kraj 7. sata.

Jako sam zahvalna što imam njega. Što znam da ću mu se moći obratit kada mi to bude trebalo.
Nedostaje mi. Voljela bih da ga mogu viđati češće.

I tako. Neću se forsirat da pišem nešto što ne želim, pa ću prestat sad. I javim se za nekoliko dana. Nadam se.

...chasing cars.

Upravo me gitarist jednog lokalnog benda traži moj msn preko fejsa. Kak sam kuuuul!

SOUNDTRACK: The Rascals
(da čujemo što je Miles napravio sa svojim bendom, kad smo već zavoljeli Puppetse =))


Neću reć da su svi frajeri užasni, ali većina na kraju ispadnu totalni dvolični lažljivci, što ne? Mislim oke, ne govorim sad o mom frajeru, on je još uvijek predivan, nego o bivšem frendicinom. Ono, frajer joj je nakon 3 godine došao sa spikom da ju više ne razumije i da ne može više bit s njom. Da. A zaboravio joj je reć da je našao novu šišu pa da ju zato ostavlja? Jel? I onda u bircu doskakuta do stola di smo ja i frendica i ponaša se kao da je sve super, sve pet, kao da je ona toliko glupa da neće sama skužit (a skužila je) i kao da joj mi druge cure koje nešto primjetimo nećemo reć. Ma fuj.
I najbolja stvar je ta što bih ja ubila za takvog dečka kakav je on bio, sada više ne mislim tako.
Al birga frendicu, sad kak se pročulo da je prekinula s ovim, ima frajera na biranje koliko joj se javljaju =)

No dobro, ne budemo o tom jer sam već dovoljno ljuta radi tog. Jbt, da meni moj frajer to napravi... desilo bi se nešto strašno.

Dobro, divanit ću onako kako se sjetim. Nije mi se dalo ranije pisat post, oprostite na mojoj ljenosti.

Malo sam ljuta na instruktora. Malo me neki njegovi komentari plaše. Jelte, čoek koji ima godina ko moji starci ide mene ispitivat jesam li ja provela vikend u stanu kod dečka. Čak i da jesam, zašto bi to njega zanimalo?
I to što mi otkazuje satove pola sata prije nego oni počnu i onda mi ne javlja za nove... pa ono, u zadnja 2 tjedna sam 3 sata odvozila. Samo 3 sata!! I kad on očekuje da ću ja moć polagat ispit? Poslije Nove godine?

Jbt, ove godine sam se najbrže ikad spremila za školu. Knjige sam imala sve još prošli mjesec, i sad neki dan si kupim bilježnice i papir za oblaganje. I jučer sjednem za stol, uzmem knjige, uzmem papir, prebacim na Eurosport i gledam veslanje i polako obložim SVE knjige. Ono, mislila sam da ću ih obložit 5 i da mi se više neće dat, a ja ih odmah sve riješila.

Sad treba instalirat novi fotošop, dizajnirat naljepnice i sve je gotovo. Ne znam koju da temu za naljepnice izaberem. Dal da bude samo ime, prezime, razred, predmet ili da ubacim još kakav text ili sličicu? I koje boje da budu? Narančaste ili crvene, kad je već papir u koji su omotane narančast?

KLAXONS, NOT CENTAURS!

Malo me nervira prijenost olimpijskih igara na našoj divnoj nacionalnoj televiziji. Umjesto da nam pokazuju neke sportove koje nemamo prilike tako često vidjet na televizii (kao npr skokovi u vodu, oni biciklisti što se voze ukrug u onoj dvorani), oni nam pokazuju ono što imamo na televiziji svaki dan kad i nisu olimpijske igre, a to je rukomet, košarka i plivanje. Da, u redu, gledat ćemo NAŠE košarkaše, ali da li nas zbilja toliko zanimaju kineski košarkaši i kubanske rukometašice? Očito da da.

I komentatori mi idu na jetra. Onda prebaciš na Eurosport i nadaš se da su tamo komentatori nešto pametniji, pa čuješ komentatora kak ispitije komentatoricu jel ikad bila na Kubi i dal voli plesat salsu. I prisjedne ti. I onda prebaciš na ZDF i misliš si, ah, njemački, to neću niš razumit, i onda ih zavraga razumiš sve.

I onda pritisneš MUTE na daljinskom.

Jutros sam se probudila u pol 5, nisam mogla spavat od bolova, pa sam malo gledala one što brzo hodaju. Kad god ih gledam iščuđavam im se kako im kosti ne iskoče iz zglobova dok ih onako iskreću.
I onda su poslije toga pustili BADMINTON!!! JBT!!!!!! I onda je poslije toga počeo vaterpolo pa sam zaspala.

Kak je lijepo grmilo noćas, morala sam si uši pokrivat jastukom da ne oglušim.

Spava mi se...

Oh da! Neki dan sam na VIVI vidila nešto od čega sam htjela plakat. Majkemi da mi je došlo da plačem. Znate onog foliranta Marca Terenzija? Tip je sebi dao za neko pravo da ide obradit Majkla Džeksona. I to baš Billie Jean. Ajde da je to kvalitetno napravljeno, ali on ju je pretvorio u neku dozlaboga ružnu (da, pjesma može bit ružna!) tužaljku kao da je smak svijeta. Jbt, da je Majkl Džekson mrtav, okreto bi se sad u grobu 200 okretaja u sekundi. Bljak.

Idem sad. Uživajte!

Nisam neki fan te vrste glazbe, al jbg, Leoni Lewis treba dat credit kad je jedna od rijetkih pjevačica danas koja može pjevat više od tri tona.

SOUNDTRACK: Robbie Williams --- Angels (na repeat, jer mi se da)


Naslov se odnosi na moje drage roditelje i na to da im nisam ja kriva što su htjeli djecu i tako si uništili život i da nije fer od njih da se za svoje pogreške iskaljuju na meni. Plus, ja ne čitam misli, a iako jesam inteligentna (ki Malcom), neke njihove šifrirane rečenice jednostavno ne mogu posložiti u glavi, kao npr: ''On će meni dat 5 cd-a s nekim aranžmanima pa ćeš ti spržit na jedan cd i drugo na drugi.''

Dobro, kako da ne.

I sada, ispričavam se što vam se nisam ranije javila i što nisam komentirala jer sam imala zbilja naporan tjedan iza sebe. Prošli tjedan sam imala vožnju svaki dan. Ubila sam se, jednostavno je užasno koliko to čovjeka izmori. Petak je bio posebno naporan. Trebala sam počet vozit u 12, točno u podne! Petak je, na cesti užasna gužvetina i samo sam molila Boga da ne moram na glavnu cestu nego da odemo na neku sporednu di nema puno prometa.
E sad, u autoškoli me dočekao instruktor s još jednim kolegom koji polaže, i dogovor je bio da, budući da taj kolega nije odavde nego živi malo dalje, on odveze sebe kući, a ja da vozim natrag u grad.
Da ne kažem da mi treba medalja za hrabrost što sam uopće pristala sjest s tim kolegom u auto pošto je on jedna osoba... pa eto, takav da vam ne bi bilo svejedno vozit se s njim. Ali na kraju je sve super ispalo, frajer je dobro odvozio, i bilo mi je super kad sam skužila da i njemu cuka auto dok mijenja brzine, iako vozi dulje od mene =P
I tako, on se otpeljao kući, a ja sam vozila nekih 20km po D1, u petak u podne, za vrijeme najveće gužve.
Uglavnom, sada mi vožnja ide super, i uopće me nije strah. Ako mi vjerujete da me više strah vozit se s nekim nego vozit sama. Jedino mi je malo bzvz što to neću uspijet riješit dok počne škola, al eto...

Ah da! Jučer sam skoro dobila infarkt kad sam vidila cijene karata za utakmicu Hrvatska vs Engleska. 250 jebenih kuna za ISTOK!!! Čoeče, sjever je 80, to bi već platila, al budući da će na sjeveru bit budale, istok je druga najjeftinija opcija. Isse Kriste, di ću ja nać 250kn viška?

I sad, drugi problem je kako ću ja doć na tu utakmicu kad je frendica sva neka nezainteresirana, a dragi roditelji me sigurno neće pustit sa... khm, nekim. I još moram pazit da dođem kući odmah poslije utakmice jer imam školu drugi dan. Jbt, nije moglo bit subotom, JEL???

Stvari su se pokrenule s frajerom iz prošlog posta (onim zbog kojeg nisam mogla spavat), ali iskreno, malo me plaši. Nešto sve planira unaprijed. Mislim, oke, nek tip ima planove i sve, ali on u svim tim planovima vidi mene. I što je najbolje, to nije neki plan koji se treba sprovest u idućih mjesec dana ili nešto, nego me pitao di ću na fax, ja rekla u ZG, a on je rekao da to njemu baš odgovara. Ja na fax ne idem još narednih godinu dana! U godinu dana se može desit svašta, mogu zbrisat nekud s Fashion Guruom ili će me otet Nicklas Bendtner ili ću jednostavno završit s 15-godišnjakom ili će me VV tip zaprosit. Svašta se može desit u godini dana.
No, zasad mi je lijepo i uživam, samo nekako ne znam da sam osoba koja će bit s nekim tako dugo.


Počinju olimpijske danas! Svakako gledajte ceremoniju otvaranja danas na 2. programu u 14:00 (a možete i na Eurosportu, kako vam je lakše), jer mislim da će Kinezi napravit najbolju ceremoniju dosad i najbolju u idućih 20 godina, ako ne i dulje.
Onak, oni su još komunistička zemlja i slave sve blagdane na onu foru kak se slavio Titov rođendan, one goleme ceremonije s hrpetinom ljudi koji delaju kojekakve koreografije, pa valjda znaju kak se treba napravit ceremonija otvaranja. Još kad u to udrobe svoju kulturu (koja je bogata i fascinantna!), bit će to nešto najbolje što će se moć vidit na HRT-u IKAD!
Bar ja tako mislim.

Nije lako partijat 5 dana zaredom. Niti skrivat dečka da ga mama ne vidi. Sama muka je bila kad sam joj rekla za njega, još da ga ide upoznavat. Taj film nećemo skoro vidit.

Ništa, uživajte, a ja idem tražit nešto za jest.