Kraljevna je odlučila:
Biti ću tinejđerica!

Molila sam je bezuspješno:
Ali, prošlo je deset godina.
Aj više nemoj biti.

Kraljevna je odlučila:
Ti si najveće zlo koje mi se desilo.
Briši u sobu i šuti!

Molila sam je bezuspješno:
Daj mi bar jedan dan.

Ne! Ti si grozna, odvratna, zla.
Sve loše što mi se dogodilo, zbog tebe je.
Bit ću tinejđerica i ko te šiša.
Briši u svoju sobu i šuti.

Ali, prošlo je deset godina.
Ma, šta deset godina! Ti si užas! Nije to okolina, ni ljudi, nego si ti odvratna sama po sebi.

U predsoblje su ušli gosti.
Naglo je promijenila raspoloženje i viknula:

Ti si meni baš dobra i volim te.

Iz ladice je opet počela ispadati moja kosa slijepog putnika.
I svi su to znali, ali nisu marili.

Marširali su za njom:

Ti si baš dobra.. pa onda.. ona te voli... Šta ne vidiš?
Pred nama ti je rekla.
Zaboravi ono kad te zalijepi po parketu. Nismo vidjeli.
Zaboravi jer ćemo za njom vikati:
Luda si, luda, luda si. Šta ne vidiš.
Kraljevna je to rekla i mi se s njom slažemo.

Tako ja prešutim sve, a sve se pretvori u ništavilo.
Ako me budete jednog dana pitali
zašto si ne rekla.
Rekla sam. Za dobro nekog dobra.

O kojem još tako malo znam.
Izuzev kad govorim
a vi ne slušate.