O roniocima


- Kad se dva ronioca sretnu pod morem, to ti je kao kad se ti i ja sretnemo u mojem dvorištu. I sad, oni bi se rado razgovarali, kao ti i ja, ali ne mogu. Kad bi otvorili usta, ušlo bi im more u želudac pa bi umrli. I tako ti oni stoje i samo se gledaju.
- To je zbilja jako žalosno, Ivek.
- Čekaj, nisam još završio! I onda ti oni iz džepa izvade mobitele, pa "pip-pip-pip-pip" i lijepo ti se oni dopisuju.
- I moja se mama dopisuje s mojom bakom koja živi u Bedekovčini...
- Ma to je nešto sasvim drugo! One pišu pisma. A to je jako staromodno. I imaš puno posla oko toga. Moraš kupiti pismo, napisati ga, pa zalijepiti marku, pa odnijeti na poštu...
- A tko nosi ono što ronioci napišu na mobitel?
- Baš dobro što si me to pitala, Janice! Nose valovi!
- Kako to misliš "nose valovi"? Pa valovi nemaju ruke kao naš poštar Šoštarek!
- Imaju, imaju, samo su im ruke prozirne pa im se ne vide.
- Prozirne kao voda u čaši?
- Aha! Vidiš, da te nisam naučio da je voda prozirna, sad mi sigurno ne bi vjerovala da valovi imaju prozirne ruke, je li?
- A kaj morem, Ivek, kad su na tvojoj televiziji same takve pametne stvari, a na mojoj se furt ljubiju i ubijaju.