O voli me i ne voli me


- Voli me, ne voli, voli, ne voli…
- Ku-ku!
- Janica!
- Sam te prestrašila, jel da?
- Jesi! Nemoj mi se tako šuljati iza leđa, Janice, molim te. Umalo sam pao u nesvijest od straha.
- A kaj si to mrmljal kad sam ti se došuljala?
- Ništa! Brojio sam latice.
- I, koliko ih ima?
- Kako mogu znati kad si me prekinula?
- Ja bi rekla da ih ima "volim te".
- Kako to misliš?
- Daj mi sim taj cvetek! Sad buš videl: Voli me, ne voli, voli, ne voli, voli, ne voli, voli! Sam ti rekla!
- Ali četiri sam već otkinuo prije nego što si došla!
- Dobro, evo ti moja četiri prsta pak ti nastavi.
- Kažiprst voli me…
- Ne tak! Sam stala na voli, pak ti nastavi dalje, Ivek!
- Kažiprst ne voli, srednjak voli, prstenjak ne voli, mali prst – voli.
- I, kaj veliš?
- Ništa.
- To je tebi niš kaj te ja volim?
- Hm, da…
- Ivek, Ivek, pazi kaj ti ne buju zgorela vuha. Čistam su črlena, kak dva maka.
- Janice, kako to govoriš? Na televiziji te uopće ne bi razumjeli.
- Može da danas zaboravimo televiziju?
- Može!
- Išla dva selaka,
našla dva bedaka.
Jen po lojtri plazi,
drugi zelje gazi.
- Dober den, selaki,
kak je v Maloj Mlaki?
- Bormeš ni baš fino,
zaprli su kino.
- Je, a kaj se more!
Bilo bu i gore.
- Kak to misliš, mulec?
- Tak to mislim, tulec!
- Ti bi štel prek nosa?
- Ravno il iskosa?
I tak su dva selaka
stukla dva bedaka.
Pak veli jen drugom:
Baš je bilo fino!
Kaj nam treba kino?