U snu se daklem budim u zoru dana predodređenog za Smak svijeta. Već zvuči jezivo, jel` da? Strepite - jer je fakat jezivo! I stvarno, ali ono, stvarno će se dogoditi!
Nemojte mi zato poslije reći da vam nisam rekla i da ste zbog mene propustili prepoznati kraj svijeta…
Dana poslije ionako neće ni biti, to je ionako
dej after jestrdej, kužite, hau jes nou
U snu se dakle budim u zoru i ne kužim zašto se budim u zoru, pa pokušavam dokučiti jel` mi vrućo il mi se samo da prostite pripiškilo, pa onako zbunjozna bacim pogled kroz prozor u sivkasto svjetlo novog dana, kad imam što vidit… otvorena pučina, a na njoj - morske pijavice! Trljam oči u čuđenju jer ne vjerujem vlastitim očima, pa izlazim na balkon i gledam u čudnovate minijaturne pijavice, koje se u savršenoj tišini vrtlože i kovitlaju na površini mora… a vani nema ni daška vjetra, ej jeza,
je-za!
I one se tako kovitlaju, ja opet trljam oči, kad eto vraže pijavice nestale, da bi se iz čista mira u zrak izdigli… lebdeći naftni terminali iz luke, one ogromne okrugle bačvetine sa naftom… i još pokoji automobil uz to... plastične vrećice i zeleni kontejneri za smeće… lebde oni tako lebde nad gradom kao baloni punjeni helijem, kao ona Kusturičina mladenka na LSDu… a mene oblio znoj pa mi sine - boktemazo
nestalo gravitacije!
Ali se opet mislim, čekaj malo, ako je nestalo gravitacije kako lebde samo naftni terminali, kontejneri za smeće i kombić lokalnog pogrebnika?! Gravitacija dakle nije posve nestala, ona se samo koleba - mora da se nešto dešava sa Zemljom na svemirskom nivou!
Sa tom spoznajom bacim pogled u sivo nebo, kad boktemazo… po drugi put me oblije hladni znoj
sve mi trnci niz leđa od čiste strave, gledam ja, a ono… konstelacija Malog Mede mahnito se vrti po nebu! Što da vam kažem, zavrtilo mi se od muke u glavi
O Mali Crni Medvjede, sunce ti garavo! Odmah mi je sve bilo jasno – ludi njujorški kult je bio u pravu! Zalutali komet je svom snagom spičio u Sibir, izbacio Zemlju iz njene svemirske putanje i sada se cijeli planet mahnito vrti u nepoznatom pravcu dubokog svemira – aj ća gotovo je!
Baš kao što crna biljarska kugla spiči plavu biljarsku kuglu.
Svemir će nam otpuhati zaštitni atmosferski omotač i najdalje za tjedan dana svi ćemo biti reš-spečeni radioaktivnim svemirskim gama zrakama!
Štaš` sad jadnanammajka?! Okupim ja svoje i velim im ovako:
- Zovi Clooneya da stižemo po njega, neka bude spreman!
- Iz ovih stopa napunit` kadu vodom, skupit konzerve, uzet pak šibica, natankat auto i zapičit autoputom na Biokovo, prije nego sve ode u pi_ku materinu a ostali nam paničari zakrče cestu!
Pitaju oni mene, šta ćemo tamo?
Velim ja njima, s visine je bolji pogled.
Pitaju oni mene, a šta ćemo onda punit kadu?
Velim ja njima, šta pitate pizdarije -
smak je svita!
I dok su oni punili kadu, jer će po mom promišljanju u smaku svita garant
zablokati gradsko crpilište i zavladati sveopća nestašica vode (a wc školjka da prostite ne pita jeli smak svita ili nije), stanem ja praktično promišljati šta će nama za spas u brdima Biokova najviše tribat – deka, šibice, švicarski nož.
Deka jer će u planini sto posto biti hladno, šibice jer triba s nečim naložit vatru pod lovinom, švicarski nož jer nikad ne znaš kad ti može zatrebati turpijica za nokte, a osim toga s nečim treba loviti medvjede (ona dva ofucana, što su ostala nakon Nadana
lepog kao greh). I taman kad sam ja to sve domislila, i kad smo se potrpali u auto, spremni kao GSS spasiti Clooneya u vrletima Biokova, kadli…
zazvoni mi alarm, etotitevraže, probudim se u znoju lica svog