MODESTI BLEJZ

Taj van se, u pravilu mrki sibirski grizli, uz rub terena luđački dere i urliče kao da ga kolju, na vratu mu nabreknu vene, a oči iskaču iz glave, taj vam pljuje, beštima, priti, sumanuto uz teren juri i svojim pulenicama tjera strah u kosti! Hehe, e to je prizor za oči! Cile su se Olimpijade znale pamtit´ po verbalnim ispadima dotičnih krotitelja, a kamerama su redovito zanimljivije njihove egzibicije nego tekme.
Nema vam kod takvog opravdanja za poraz, jadnice koje u njegove šake dopadnu za vrime time-outa ne smiju mu od straha više kolina pogledat, e ali… sad ćete mi reć´ da san luda no… kad ja na Olimpijadi vidin takvu trenersku zvir, tek onda imam osjećaj da je sve ok i da ovi ludi svit na neki svoj izokrenuti način ipak funkcionira. Jer vidite – tradicija je to, isto ka´ i olimpijski plamen.
A onda sam malo bacila oko na onaj sport di puškon gađaju one strojem izbačene glinene golubove (vraga golubove, to su leteći okrugli pijatići, ma se valjda dečki osićaju više ka´ lovci ako pijat zovu golubon), pa san čak i naučila da se taj sport (čuj sport) zove TRAP – i moram priznati da me oduševilo! Svaka im čast, skidam kapu ljudi moji, tu stvarno triba oko sokolovo i junačka desnica. Pa tek kad vikne –Pull!- ono čudo poleti a on ga hladan ko´ špricer nacilja i saspe u roza para-papar-paramparčad. A tebe sve prolaze srsi zadovoljstva, ka´ neki šut sredstva za smirenje.
Samo… primijetila sam jednu čudnu nuspojavu – ovisnost! Je majkemi. Baciš oko rano ujutro, i gledaš kako puca prvi, pa puca drugi, pa puca treći, pa onda opet puca prvi, pa puca drugi, pa treći… i sve fino tako laganini… ti samo želiš da prvi puca i pogodi, da drugi puca i pogodi, da treći puca i pogodi… smirenih pokreta u meditaciji i tišini… prvi puca, drugi puca, treći puca… pa još počne kišica rominjat… prvi opet puca, drugi puca, treći puca… pogledaš na sat kad ono – podne!!! Di si bija šta si radija pojma neman, bija san u hipnozi gledao san - TRAP