Dnevnik jedne vec pomalo ispizd.... mamice

Danas sam na tecaju zajedno sa svojim predavacem glumila profesoricu.
Ima nas 10tak u grupi, jedino ja i jos jedan momak imamo nekakvo znanje o racunalima, normalno je da mi prije napravimo sve vjezbe. NAma onda predavac da nove vjezbe, tako sam ja na petoj, a ostatak grupe jos nije ni cetvrtu zavrsio.



Kazem ja njemu-
Tome, zasto to radis tako? Mogli bi mi koji prije zavrsimo pomoc i pokazat onima koji su malo sporiji, glupo mi je ovako.

To je bilo na kraju proslog sata, nije mi nista rekao, samo da nije nitko u zaostatku nego da sam ja malo prebrza za njih.

(Boze, neki i ne znaju tipkati, traze slova ko maniti na tipkovnici)

Tako sam se ja danas kad sam zavrsila vjezbu, napisala na papir game over, digla se sa stolice i odma su me zvali da im dodjem pomoc.

Divim se tome covjeku (predavacu). Znam, to mu je posao, ali on cijelo vrijeme seta od jednog do drugog kompa, i ne moze zavrsit objasnjavat jednom, vec ga upola prekime drugi polaznik:Tome, kako ovo sad? Tome, aj do mene; Tome, nece, Tome ovo ne valja.

jadan covik, mislin da ispi*di do kraja radnog dana.
Sta cu ja, milo mi je, pa mu krenila pomoc. I nije se bunio. Samo me zacudjeno pogledao kad sam se digla sa svoje stolice, a onda me vec netko zazvao Ivana, aj, kako ovo? Odma mi se maknuo s puta i krenuo prema drugom polazniku. Skuzio je Nije mu lako. Mlad a rastgan. Nas deset ko lesinari oko njega

Sumnjam da itko radi vise u Dos-u pored Windowsa, ali i to se mora znat. Ja se sjecam kroz maglu nesto iz srednje skole (Ah), ni ja nisam imala bas neko veliko znanje o tome, ali sad me strasno ide.

Pa zasto onda ne bi pomogla onima koje to i ne ide?


O dnevnicama cemo se dogovorit.
(To sam mu na kraju i rekla)