Mamina svakodnevnica

srijeda, 26.10.2005.

SAMO DA SE MALO JAVIMO :-)

Malo smo se ulinili. Ništa nam se značajno ne događa u životu. Svaki dan nam je ko fotokopiran od onoga ranije. Jedina je razlika je li dan sunčan ili kišan. Ritam nam je stalno isti. Ali jedino po Mišici i njenom hodanju vidim kako vrime ipak leti. Još prije samo misec dana, njeno hodanje je bilo misaona imenica. Onda je ona priko noći prohodala. Sada je već to hodanje da se za njom treba i potrčat. Dva dana smo odlazili u grad u šetnju i na kavu. Ispostavilo se kako je to više mučenje. Njeno hodanje ipak nije takvo da može ko zna koliko pripješačit, a u kolica neće da joj se o životu radi. Ajme muke za stavit je u kolica. Joj koje izvijanje, plakanje, urlanje, neće pa neće. I sad kolica služe kao odlagalište kesa sa kupljenom spizom i za nošenje torbi. Sist u kafić i popit kavu je neizvodivo. Ona stoji uz stol cilih 10 sekundi i onda ode u svom smjeru. I ne obadaje šta je ja ili tata zovemo. Ma ko da nas ne poznaje. Ode šefica o svom poslu. Onda smo se smislili kako je izmorit. Odvest ćemo je u sportsku dvoranu neka se dobro istrči na parketu. Smišljeno-učinjeno. Na kraju se zakoniti i ja vratili doma krepani ko dvi pantagane, ali na Mišici ni traga umora. Ajme koju ona energiju ima. Pa ta bi i vojne specijalce izmorila. I nakon sve te trke i hodanja, ona odspava ravno 45 minuta i opet počinje njeno neumorno igranje. I tako je Mišica dnevno aktivna punih 11 sati.
Kako nemam neke inspiracije za daljnje pisanje, evo samo da malo vidite Mišicu:

joj kako uživa jest palačinke :-)

da ne mislite kako ona samo stvara nered!!! a ne, ne, zna ona mami malo i pomoć :-) samo kasnije mama sve šta ne može naći po kući pronađe u mašini od robe :-) od žlica, njene čuče, maminih cipela, krpa, satova, boca....svega se tu nađe :-)

A sad dobro pogledajte ovu sliku:

ovako se od malih nogu, čim dite prohoda, trenira atletika i skok u dalj :-) ma koji odraz, koji doskok....možda je jednom budemo gledali na olimpijadi ili u Zlatnoj ligi :-) evo ovo su mamini geni i predispozicije za kraljicu sportova :-)

- 13:57 - Moš, a i ne moraš... (21) - Ako ti je baš pripelo... - #

srijeda, 19.10.2005.

SNOVI SU IPAK OSTVARIVI :-) :-) :-)

Jeste li ikada imali neku želju za koju ste znali kako ćete okrenit nebo i zemlju za ostvarit je? Jeste li ikad imali prvu ljubav za koju ste, i prije nego je postala vaša, prije nego ste je osjetili, dodirnili, opipali, znali kako će ta ljubav ostat uvik u vašem srcu? Jeste li o nečemu ili nekome maštali, uzdisali ulicom kad bi ugledali predmet svoje žudnje, padali u afan kad bi proša pored vas….? E ja jesam! I doživila sam prvu «ljubav» i ostvarila svoje snove. A danima sam ga gledala, maštala o njemu, srce bi mi poskočilo kad bi projurio kraj mene, zamišljala sam kako je moj, kako se brinem o njemu, a za svu moju pruženu ljubav on mi uzvraća vjernošću. Prolazili su i miseci, a na kraju i godine, ali moja tiha patnja nije prolazila. Samo je želja bila još jača. I čvrsto sam sebi obećala: bit ćeš moj, ne zvala se ja kako se zovem. Doći ću ja do tebe. I tako sam počela kovat planove. Iz dana u dan, planovi su bili sve smjeliji. Međutim, doći do njega nije bilo tako lako kako sam ja zamislila. Ali, kad ja nešto zapnem da će bit moje, e onda to obično tako i bude.
Poslože se meni i još neke kockice u životu, i akcija je mogla početi. A akcija se zvala: kad si kupim mali tonobil. Ako ste pomisili kako sam ja godinama venila za nekim fatalnim muškim likom, krivo. Moja tiha patnja je bilo auto. I to ne bilo koje auto. A ne, ne, ne…Imalo je ono svoje i ime i model. I kad sam prvi put vidila to auto, bila je to ljubav na prvi pogled. Mogli su prolazit ferrariji, jaguari, volva, mercedesi i bmw-i…. Ma sva moguća auta, ali nije bilo lipšeg mom oku od moje tihe patnje. A zvala se Opel Astra, coupe izvedba, kratka verzija modela. Joj kad bi ga ja vidila ulicom, odma bi me prošla neka ugodna jeza. I kako sam već kazala, posložile se kockice, one financijske, i krenem ja u potragu za mojim ljubimcem. I unatoč solidnim financijama i tome šta mogu otplaćivat kredit, ne uspijem dobit kredit za novo auto. Ajde dobro, neće me ta mala sitnica omest na mom putu sjedinjenja sa mojom tihom patnjom. Uzmem ja oglase i dam se u potragu za baš tim i tim modelom opel astre. Nađem jednu, zovem vlasnika, dogovorimo razgledavanje auta i eventualnu kupnju. Povedem ja sobom i meštra za limariju i meštra za motor. Šta je sigurno, sigurno je. Dođemo na dogovoreno misto, meni odma oči zaiskrile od ugledanog prizora i lipote, a onda se na posao dali meštri. Nakon par minuta i jedan i drugi odmahuju glavom i konstatiraju kako to ipak nije auto za mene. Motor poludotrajao, a stražnji dio preživio i malo teži sudar. Ajme tugo moja, a tako je bila lipa ta astrica. I predivne ljubičaste boje. Cila ja tužna i nikakva idem nazad prema Splitu jer se navedeno auto gledalo u kaštelima. E, ali je onda sudbina umišala svoje prste. Opet. Vozimo se kroz Solin i ugledam ja salon rabljenih vozila. Stanemo i između stotine auta ja ugledam svoju tihu patnju. Ma ko da je samo mene čekala. Stoji i čeka. Pita mene barba prodavač koje vas auto zanima, koja godina, koji model, boja, do koje cijene, bla, bla, bla…A ja mu ko iz topa kažem: ne zanima me niti jedno drugo auto osim one opel astre, crvene, sa šiberom, neoprane. Malo me čudno pogleda, ali bitno je prodat auto, pa me puno niti ne ispituje. Odvede me do nje, ja sidnem i zaključim: to je to. Joj koja lipotica, joj koji sportski mjenjač, joj koji ugodni volan, joj koji sic ka da je za mene napravljen, a i šiber za litnje dane i vitar u kosi je poviše glave. Ma milina živa. Meštri se opet daju na posao, sve ispregledali i zaključili kako neću falit uzmem li je. Odma ja nju kaparam, dogovorim se kako ću sutra donit svoje papire i dio novaca za moju ljubimicu i neka mi se sredi carina, uvoz i sve šta triba, pa da ja nju vozim kući di joj je i misto. Ajme cilu sam je noć sanjala….Ujutro se odma otputim put auto salona vidit svoju astricu. Čeka ona mene, oprana i uglancana, sva se svitli, blišti, unutra miriše….Predan papire i još jedan dan pričekam za odvest je sobom. Napokon je moja!!!! Napokon mi se želja ostvarila!!!! Napokon mi više nije tiha patnja!!!! Tako je astra postala moje drugo ja, moja sjena, moja vjerna družica!!!! I družile smo se odlično punih pet i po godina. A znala sam joj razlikovat svaku promjenu u radu motora, svaki klik, svaki brm, brm, brm. Međutim, unatoč ljubavi koju sam za nju osjećala, morale smo se pozdravit i razić. Moja ljubimica, moja astrica ipak je imala jednu veliku manu koju joj sa malim ditetom nisam mogla ne vidit. Nije imala četvora vrata. I to mi je bilo vrlo nezgodno. A imala je i premalen portapak za sve naše potrepštine kad putujemo na relaciji ovamo-onamo. Ali vidim ja nju redovito, čak sam je jednom opet i provozala. Nije ona otišla daleko od mene. Ostala je u obitelji. Samo je iz sestrinih ruku prešla u bratove. Nadam se kako će je on pazit ko ja, a da će mu ona znat uzvratit vjernošću ko što je i meni. A ja sad vozim opet auto za kojim sam ko cura uzdisala. Čak puno prije nego sam se zaljubila u opel astru. Pa kad netko kaže kako su snovi neostvarivi :-)

evo ovakva je bila i moja ljubimica, ista. čak i iste boje :-)

- 21:33 - Moš, a i ne moraš... (18) - Ako ti je baš pripelo... - #

četvrtak, 13.10.2005.

NEKI MI MALO FALE, NEKI NISU UOPĆE :-(

Razgovaram danas sa svojom mikicom (tako ja zovem svoju mamu od milja) i uz ostale teme, spomene ona meni kako mi je none bila danas u bolnici. Nešto nije bilo u redu sa palcom od noge, pa se to inficiralo, pa je uvatila gangrena, pa je sad na antibioticima i ako ne pomognu, ubuduće će hodat sa 9 prstiju. Žao mi je, ali se nisam baš ugušila u suzama. Tu ženu nikad nisam doživljavala kao nekoga bliskog meni. Čak sam cili život imala jednu distancu prema njoj. Nikad se nije razvio osjećaj ljubavi koja obično veže none i unuke. Valjda je to na djelu ona stara poslovica "koliko daš, toliko ćeš i primit!" A nikad ništa nije davala, nikada ništa nisam od nje primala. Najmanje neke ljubavi i osjećaja. Mislim kako je to osoba koja i nije sposobna za velike osjećaje, ali naklonost je uvik bila rezervirana za moje dvi rodice. Uvik smo moj brat i ja bili neka tamo dica neke tamo žene. Nikad nas nije gledala kao dicu svoga sina. I tako su prolazile godine, svi smo odrasli i došli pameti. Više je niti ne zovem na telefon. Valjda mi je s godinama dosadilo odlazit joj u posjetu i slušat priče "moja x ovo, moja, x ono, moja x je divna, moja x je naj-naj". A ta x je moja rodica. E pa slušaj, ako te dođem posjetit i pitat za zdravlje, pitaj i ti mene kako sam, šta radim u svom životu, jesam li napokon diplomirala.....Ne zanima me koliko je moja rodica x bajna.
Nikada nikakvog interesa za moj život. Počeo je rat, ali nikada nisam čula da je nazvala moje doma pitat di sam, kako sam, jesam li živa uopće.....
Upisala sam fakultet i diplomirala, ali ni to ona ne zna. Nije nikad pitala. Udajem se, posjetim je i uručim pozivnicu za pri, a ona ispriča svojim prijama na kavi kako eto jadna nije pozvana :-( Normalno, nije došla na pir. Zakonitog nikad nije vidila i nema pojma kako mi on izgleda. Ostanem trudna, rodim i dobijem od nje telegram čestitku. Mišicu nije nikad vidila i nema pojma kako joj izgleda prva i jedina praunuka. Nema pojma kako Mišica već hoda i kako je Mišica sada već prava mala curica. Ne virujem kako bi me na cesti i pripoznala. Davno je bilo kad smo se zadnji put vidile, ima više od 4 godine.
Ponekad mi padne na pamet, ali samo za trenutak ili kad je netko spomene. Probala sam se prisilit otić je posjetit, ali ne mogu. Jednostavno je nešto jače od mene. A to nešto je nedostatak ljubavi i sa jedne i sa druge strane :-) Ja sam se već odavno navikla na to, a njoj je to uvik bilo sasvim normalno. Ne znam, možda je jednom i posjetim i upitam zašto mene i brata nikad nije volila!? Možda, jednom.....
Nona se sićam kroz maglu. Davno je bilo kad je umra, imala sam 9 godina. Sićam se njegovog svakodnevnog rituala: dizanja i bile kave, odlaska u šetnju do Jadrana da vidi šta se radi u klubu, mali đir po gradu i ručak. Posli ručka bi reka kako ide učinit pižolot. Popodne opet malo šetnja i odlazak do Hajduka. Kakav bi to tajnik bio da ne vidi šta mu se radi u klubu :-) Onda neizostavna predvečernja tombula u klubu Hajduka. Vijesti u 19.30 se nisu propuštale, i to zavaljen u fotelju. Još dok smo bili mala dica, od nekih 3-4 godine, nono je svoj unučadi dao nadimak: rodica x je bila crno oko, rodica y je bila šuškalo, moj brat je bio oko sokolovo, a ja sam bila profesor. Već tada je govorio kako ih svih mogu privest žedne priko vode. E moj nono, da me vidiš sad. Ni p od profesora. Svi rade osim mene, svi su se skrasili u svom gradu, svak je krenio svojim putem....neko sam, a neko uz životnog partnera. Ali samo ti ja imam nešto dragocjeno, nešto najlipše na svitu. Da je vidiš, odma bi joj dao nadimak! Sićajući se tebe, prozva bi je lumen. Nekad se priupitam, da si živ, bi li je ti ikad poželio vidit. Bi li je poželio prošetat do Mornara, do Jadrana....Ma sigurna sam da bi je već odavno učlanio u Hajduka, isto ko što si unuka učlanio onaj dan kad se rodio :-) Nono, ne dolazim ti na grob jer groblje ne volim, ali te se sitim. I znam se zapitat kakav bi nam bio odnos da si ostao živ!?

- 16:15 - Moš, a i ne moraš... (9) - Ako ti je baš pripelo... - #

petak, 07.10.2005.

POČELA JE RADIT ŠTETU :-) :-) :-)

Joj, poludit ću radi servera i ovog bolga. Ja sve lipo napišem, obrazložim, elaboriram i dam neka se te moje umotvorine objave. A kad tamo, nema servera ni za čut ni za vidit. I normalno da onda nema ni mog posta. Ajme kako me naljutilo. Danas to, a jučer instaliranje spybota i pretraživanje problematčnih sadržaja moga kompjutera. Uh šta me to jučer izmrcvarilo. Nekome je to šala mala, ali meni je to već doktorat. Ali bitno da sam uspila. Da nije moga brata i danas bi buljila u početnu stranu spybota ne znajući uopće šta dalje radit. Sad čekam da se čovik vrati s posla pa da ga završim mrcvarit jer je spybot ipak otkrio probleme, a vrli braco će kazat šta ćemo dalje radit po pitanju istih.

Mišica malo hoda, pa joj malo dosadi hodat, pa se vrati puzanju i tako u krug. Danas je ja pustim neka istražuje kuću. Ode ona pravo u sobu. I neko je vrime ne čujem. A kad je ne čujem to je već znak za uzbunu. Polako se došuljam do sobe i počirim šta ona radi. Ajme, imala sam šta i vidit. Sidi šefica na podu, a oko nje razbacana roba na sve strane. Normalno, moja greška. Spremila sam njenu litnju robu u jednu kutiju i nisam je odnila iz sobe. Mišica pronašla idealnu zabavu za sebe. Sve izvadila vani i razbacala. Srce mamino, ma neka se ona meni zabavlja. Jer nju klasične dičje igračke uopće ne vesele. Zabavi je samo ono od čega se ja naježim, skoči mi svaka dlaka na glavi i počnem čupat kosu. Odem ja pravit ručak, a Mišica ostane među tom razbacanom robom. Pa kad je već napravila nered, neka se veseli svom djelu :-) U jednom je trenu vidim kako ide prema zahodu. Mislim se, tamo nema ništa za razbit jer sam sve makla od njenog dohvata. Zahodska daska je spuštena tako da ruke ne može utirat u zahod. Vodu ne može otvorit, kutija od praška je dobro zatvorena, šporka roba je u košari koja je ugrađena u ormarić tako da ni to ne može izvadit. Pa neka onda stoji u zahodu i gleda u plafon. Mislim se, kad joj dosadi, oglasit će se sirena. Ali opet meni zvoni na uzbunu, Mišica se ne glasa punih 5 minuta. Opet se došuljam do vrata i čirnem šta radi. Princeza sidi na podu i pere zube tatinom četkicom :-) Joj koji je stručni mot pranja imala. Malo naprid, pa malo sa strane. Tiho se vratim u kuhinju i nazovem zakonitog da kupi maloj pod hitno njenu četkicu. I sad imamo svak svoju :-)
BTW, nakon dva dana sam otkrila da mi ne radi kućni telefon. Razlog: Mišica u jednom od svojih pohoda izvukla žicu iz telefona i tako prikinila vezu. Srića, pa kućni telefon baš i ne koristimo....

- 17:52 - Moš, a i ne moraš... (16) - Ako ti je baš pripelo... - #

subota, 01.10.2005.

MIŠICA JE PROHODALA :-)

Evo dan prije nego je napunila 13 miseci, Mišica je prohodala :-) I to je toliko oduševilo da sada stalno hoće hodat. Još su to oni nesigurni koraci, ali polako - doći će i pravi. Zgoda se zbila u dnevnom boravku. Ja lipo ispekla palačinke i sila gledat rukomet. A Mišica se šeta držeći se za stol. Vrata od dnevnog boravka otvorena i ja ne vidim kako zakoniti stoji na ulazu. Ali ga je zato vidila Mišica. I u jednom trenu (a ja se nisam niti snašla), ona se pusti i priko dnevnog boravka fino odšeta svome tati u zagrljaj. Uspila sam je krajičkom oka vidit, ali već kad je krenila. I jedino šta sam uspila izustit bilo je "ajme" jer sam mislila kako će ljusnit na nos :-( Srićom, nije pala, nego je onako ponosno došla do tate. Ostala sam sidit od šoka slijedećih 5 minuta. A onda me preplavila ogromna ljubav i ponos. Pa do jučer je bila mala beba koja nije znala ni sjedit ni puzat, a danas je već prohodala. Neće ona sutra na maraton, ali ovi prvi samostalni koraci koji su njoj očito veliki ko da je kilometar hodala je i za nas puno. I sad je glavna zabava da ja sjedim na jednom kraju dnevnog, a zakoniti na drugom i da ona hoda od jednog do drugog. Još šta je ponosna sama na sebe. I još kad mi viknemo bravo i kad plješćemo njenom pothavtu osmjeh joj je od uha do uha.
Pokušala sam je uhvatit u njenom prvom hodanju, ali bezuspješno. Dok ja namistim aparat, okinem, ona je već tati u zagrljaju. Ma bit će vrimena i za slike male hodačice :-)

A jučer je Mišica imala i društvo. najzanimljivija igra je bila ona gluhih telefona. Mišica je bila malo suvremenija pa je imala mobitel, a njena prijateljica je glumila tajnicu.....

Čuj, prijo, zove te neki tip na telefon.... Neće da kaže ko je, ali mislim kako ti je to tata. Skužila sam kad je kazao kako ti je vrime za ići spavat. Mislim, ko bi te drugi tirao spavat sad kad se nas dvi ovako lipo igramo. A možda ti i nije tata, nego ti mama mutira :-)....Znaš šta!? Kazat ću mu da te zove kasnije jer pričaš na mobitel....

- 21:49 - Moš, a i ne moraš... (16) - Ako ti je baš pripelo... - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>