E, dakle. Idem ja nekam u Zagreb. Ne znam kam, al nekam. I s nekim. Bilokim, neko će se već nać na Trgu Bana Jelačića ispod konjske guzice. Kasnim i živčana sam.
Ugl, ljeto je, ja prehlađena, u kratkim rukavima. I počne padat snijeg. Snijeg! Usred ljeta! Koji vrag?
E. Onda. Onda u autobus upadne tri četiri razbojnika i oni žele opljačat sve nas. Standard. E, onda jedan dođe do mene, uperi mi pištolj u glavu. Kaže mi da se ne mičem inače će me ubit. Rekoh ja: 'Ti i koja vojska?' On me pogleda zbunjeno, ja fućkam. Dođemo na glavni olodvro. Moja stanica. Ustanem. 'Ne diž se inače ću ti rasut mozak,' kaže zli razbojnik. Ja živčana. Kasnim. Mrzim kasnit. A vani pada snijeg. Otmem kretenu pištolj iz ruku, upucam i njega i njegove ortake. Sve ih upucam u glavu, ali tako savršeno da ostanu živi.
E, onda izađem iz busa, pojavi se svemirski brod i otme me. Koji vrag? JA KASNIM! No, ovaj jedan vanzemaljac (koji izgleda ko vilenjak) mi zaveže ruke i izudara po koljenima da kleknem. Ja neću kleknut, nisam luda. Vilenjaka nije briga, on me mlati dok ja napokon ne kleknem. E, onda ti je tu taj neki njihov kralj koji hoće da pjevam 'Fantoma u Operi' s njim. Ja neću. On kaže da će me ubit. 'Ti i koja vojska?' rekoh ja. Kaže on: 'Moja vojska'. pričali smo na engleskom, to je međugalaktički jezik.
E, i dođe on da moram pjevat s njim. Pitah ja: 'Zašto baš Fantoma u Operi?' (nije kao da mi se ideja ne sviđa, pjevat fantoma u Operi, pa još s vanzemaljcem koji izgleda kao vilenjak!) Kaže on da voli Fantoma u Operi i da samo ovdje ljudi to znaju pjeat. Rekoh ja, ne pjevam ja dobro, Tarja bi to bolje napravila, al kaže on, briga njega za Tarju, on oće neku običnu curu da otpjeva to s njom. E, onda ja pitah oće me pustit nakon što to otpjevam s njim, on reko da ako mu se svidi moje pjevanje da neće.
Otpjevali smo deset puta. Reko mi je da lijepo pjevam, al nije to to, oni trebaju nešto drugo za show 'Galaksija traži zvijezdu'. Pitam ja kralja kak se zove, kaže on: 'Toney Cetinski.'
'Ja sam Mimaču. Drago mi je.'
'Aha.' Reko on i puste oni mene van. ŠIT! KASNIM SAT VREMENA! Trčim ja sad kraj Zrinjevca. Vidim neku malu curicu kako se igra na cesti. Ide neki tramvaj. Njena mama viče. Ja trčim i tik prije nego nas je tramvaj obje pogazio, ja zgrabim curicu i maknem se tramvaju s puta. Curicu ostavim tamo, meni se žuri, kasnim sat vremena i petnaest minuta!
Dođem ja pod guzicu, sva zadihana. Nemrem do daha doć (u međuvremenu je snijeg presto padat i počelo sjat sunce). Nema nikog. Pomislih ja, kašljući (jer sam prehlađena) 'Nije ni čudo, kasnim sat vremena!' Vadim ja mobitel i idem napisat poruku, kad mi dođe poruka. Idem ja pogledat; to je od osobe s kojom sam se trebala nać. Poruka kaže: 'E, Mimaču, sori, al ja ću kasnit još petnaest minuta.'

Neke se stvari nikad ne mjenjaju.

Za kraj, jedna lijepa slika vile:

Volim vile

Take your time ;)

U mojoj sveopćoj, groznoj dosadi, skužila sam da bih se mogla malo više početi brinuti za blog (kad mi je već tako dosadno). I odlučila sam ponovo početi pisati priču! Yaaay! xD

Kliknite ovdje (naravno da još nema prvog poglavlja! xD)

Nego, također pišem i sapunicu. koja, otkad se frend upleo, više nije sapunica, već akcijski film kojem je on redatelj, a ja scenarist (jebem mu mater).
Naravno, neću mu reći da ću ja od toga napraviti cijelu jednu veliku dramu.
Baš kao one u koje me on uvlači >.<

Naravski imam valjda još deset milijona priča, ali ja sam se baš odlučila za The Tales of the Darkness, koja je najsvježija.

Molim lijepo da me pratite.
Ne ko ovaj blog. xDDD

Uživajte u dosadnome ljetu!

Take your time ;)