Ljudi su kao školjke...

Iz nutrine velikog metalnog lonca na štednjaku već se uzdizao uskomešani oblak, i zlokobno najavljivao vrelu kupelj ukusnim morskim plodovima. Tik uz štednjak, po kuhinjskom radnom stolu od lažnoga mramora, između listova zelene salate i peršina, i krišaka limuna, razasuta je ležala pregršt svježih oštriga. Nemali broj tih školjaka je još uvijek, trepereći od straha, cvokotao svojim ljušturicama, kao flamenco plesačica kastanjetama; a kroz tamne uske procjepe jedva odškrinutih oklopa, bijelile su se samo iskolačene oči uplašenih životinjica. Netremice su promatrale tu silnu kuhinjsku strku, i bespomoćno iščekivale neminovan im kraj. Jedna neuka manja školjka razbila je tu, njima školjkama vrlo neugodnu, tišinu, znatiželjno upitavši:

- Mama, 'ko je onaj striček u bijelom?
- Kuhar.
- A šta to ima u ruci?
- Nož.
- A šta to radi s nožem?
- Oštri ga.