|
Sreo sam tog tipa, par puta već, po tramvajima i stanicama istih po gradu. Ima velke debele usne i često fura algoritam vrećicu punu svega osim knjiga, ima neki ruksak na leđima koji liči na one kakve klinci nose na ekskurzije dok im se ekskurzije i dalje čine kao kul stvar. On žica pljuge, i to sasvim neumjesno, bez dobar dan, bez oprosti, imaš možda cigaretu, a nepušać koji jesam, najćešće je nemam, stoga on ode bez odgovora i nestane žicati dalje. No način na koji on to radi, taj unutarnji monolog kojeg vrti u glavi, žicaj pljugu žicaj pljugu, od osobe do osobe, te način na koji ju popuši u zagrebačkoj minuti ne stigavši otresti pepeo sa cipela u potrazi za novom... Možda ne žica pljugu koliko pogled. Možda mu ne treba cigareta koliko ne zna kako drugačije doprijeti do ljudi. I pomalo sam ljubomoran na jednostavnost pušačke solidarnosti. Taj neki način univerzalne konekcije, pa mada na sekundu. Ima ta pjesma koju slušam, evo upravo, koju sam otkrio njenoj popularnosti unatoč tek nedavno, čija je jedina perkusija zvuk krijesa na upaljaču u jeci, kao signal u magli za umorne plesače. Vuče te na ples u dimu. I tam ih vidim, hiljade nad hiljadama pušaća, spojeni dimom kao psi maslačcima, čagaju u sporom ritmu povezani jednostavnošću tog pitanja; imaš li cigaretu? Imaš zagrljaj viška? Ej, imaš možda fuk. Imaš razgovor za mene? Imaš rame za plakanje? Nije da volim plakat na ramenu ali ako imaš jedno prolagodit ću se. Imaš li koljena za prisloniti glavu na i začorit? Hoćeš li na tren proći mi prsima kroz kosu? Mogu li ti obavijat struk rukama, stisnut uza sebe? Mogu li ti zagrist gornju usnu? I otić. Jedan čin, odcjepljen. Jedna konekcija u kutijici.  |
| < | srpanj, 2013 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
