|
Pocrvenio sam. Onako, malo, tek tolko. Što je sasvim očekivano, mind you, to se događa, ljudi redovito dolaze na plaže i redovito kažu jedan drugome ma ne treba mi mlijeko za sunčanje, neću pocrvenit, pa se na putu do doma zaustave u konzumu da kupe jogurt. Taj isti jogurt kupuje moja prijateljica koja je zaradila upalu jajnika. Ajde, samo jednog. Neki ga piju neki se mažu sa njime, i mislim si d sam nekako dobro prošao. Sada je jedanaest sati i tridesetšest minuta. Pišem blog na tuđem laptopu na trećem katu trokatnice u starom gradu Dubrovnika. Tuđa je i trokatnica. Sada ću, u novonastaloj navici, otić popit kavu i prolistat novine. Tamo bi zapravo ovo pisao ali laptop, opet, nije moj. I ima neku čudnu spiku sa baterijom. Tamo, na kavi, bi sjedio i razmišljao kako želim pisati, i čak možda bi mi i tema došla na pamet koju bi zaboravio do trenutka kada bi sjeo i počeo pisati. I sad sam tu. I pišem. Ono što je važno napomenuti u ovom trenutku je to da me čitaju ljudi koji me znaju. To je važno napomenuti ovdje jer ne želim razmišljati o tome. Ne želim im vizualizirati lica dok čitaju ovu rečenicu. Imam prijatelja sumnjive sekualne orijentacije. Ta mi je rečenica dosta simpatična jer mi seksualna orijentacija vuće na sliku penisa koji, nadignut, pokazuje u određenom smjeru a ne u onom drugom određenom, ko kakav kompas, gejdar, ako hoćete. Orijentiran je ka drugim penisima i sada tvore mrežu slično orijentiranih penisa. On je u toj mreži. On i ja smo napaljeni ko smrukovi ovih dana, kažem ja ne znajući što smruk zaista je, morat ću guglat, i ne napaljeni jedan na drugog, ne, nego svatko u svojoj orijentaciji. On ponekad zafalša u moju ali prilično je stabilan. Ni on ni ja se nismo ljubli sa nikim dosta dugo i sada nekako razmišljamo samo o tome. Dobro, manje on, više ja. Jer on ne kuži barenje bez seksa. Ja ga kužim. Ne njega nego barenje bez seksa. Ja se volim ljubit. Valjda je to korak ili ka sazrijevanju u odnosima ili ka nimfomanu. Ili oboje. Sjećam se kada sam bio klinac da sam nekako mislio da se odrasli više ne ljube nego se samo seksaju. Zašto bi se ljubili kada se mogu seksat? I da, to su stvari o kojima sam razmišljao kada sam bio klinac. Meni je seks na pameti od osnovne škole. O terora. Zamišljam se sada kao neku seks u gradu hipstericu koja piše rubriku o seksu i ljubavi i seksu opet jer se više manje sve vraća na seks koji mora biti dobar i ne smije biti loš i kako biti bolji u njemu što misliti nakon njega i kako se osjećat bolje kada je lošiji i što već. Zamišljam se tako jer o seksu znam jednako malo kao ta napaljena hipsterica ali oboje razmišljamo o o tome sa tim zamišljenim smješkom na licu koji bi trebao biti definicija napaljenosti ali smo izgubljeni, oboje, u onome što želimo da se u seksu događa ali se ne događa, i nikad neće, jer ako forsiraš nešto najčešće to forsira natrag, kao šaka u zid ili alkohol u želudac. Ono što nas spaja, mene i napaljenu hipstericu, je to da pišemo o toj temi kao da nitko do sada nije, i dolazimo do starih, zaprašenih zaključaka koji su svima jasni no nitko nije imao potrebu do izgovorit na glas. Imao sam ideju gde ova misao ide ali sada sam samo napaljen na hipstericu. Ili sam samo napaljen. Evo, to je to. Napaljen sam. Zašto to napisati u jednoj rečenici kada možeš u čitavom paragrafu. U toj pustoj, kroničnoj napaljenosti kriteriji se spuštaju ko misice na pisti, što je dalje to je ljepša. Već dva dana idem spavat ranije od svih jer se ne želim napit i upucavat se nekome na cesti koga zapravo ne znam ali fiksiram sve svoje karakteristike savršene djevojke u nju nadajući se, zapravo, da je to ona dok ne skužim da nije ali se svejedno uvjeravam u suprotno. Nisam napaljen na tijelo nego na ideju. Na hipstericu. Zašto? Došla je djevojka jednog od mojih cimera, na blef, nenajavljeno, skroz do ovog udaljenog grada da ga iznenadi, i da provede sa njim par dana pa ide natrag. Svi ostali cimeri, naviše ja i kolega u napaljenosti, zinuli smo, i kroz naša je širom razjapljena usta izlazila sva zavist i ljubomora ovoga svijeta. Nekima vokalno nekima manje. Znali smo svi da nismo zaljubljeni u njegovu preplanulu djevojku duge kose i dobrih nogu nego u zagrljaj koji su si dali kada su se vidjeli. Zatim su otišli u sobu a mi smo dobacivali. Klinci ljubomorni koji jesmo. I ja i prijatelj znamo da nam ovaj osjećaj neće nestati ako nešto zbarimo. I znamo, oboje, koliko smo usamljeni i koliko seks nema nikakve veze sa time. Ovo sa seksom smo si izmislili kako bi se ideja činila jednokratnom, kao tableta, popiješ i gotovo je. Usamljene smo pizde koje drkaju tri puta dnevno, i u našim seksualnim fantazijama ne zamišljemo ništa više nego savršenu djevojku koju gradimo u snovima, ne naljepljujemo ništa više na lica tih djevojaka na koje drkamo nego lice savršene djevojke za koju nam govore, već godinama, da ne postoji. Pušite si kurčeve, skeptici. Ona postoji. Trebamo ljubav kao što trebamo kavu ujutro uz novine. Možemo bez toga ali ne želimo, jer je na putu ka nečemu, neko rutini, nekoj sigurnosti. To su moje novine, to je moja kava, to ja moja stepenica na kojoj sjedim.  |
| < | kolovoz, 2011 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
