|
Sve u svemu, a to je jako jakoi puno toga u tom svemu koji sad lići na stari drveni ormar koji je pritom prepun, sve se događa sa razlogom. To sam rekao i prije, i nekako mi se činilo da sam imao pravo kada sam to rekao. Mora bit razloga za ovo, rekao sam, ne znajući pritom za drevnu mudrost koju sam izvukao iz već odavno tuđih iskustava. Ti su isti ljudi smatrali isto kao i ja, da su elem, sve stvari napravljene sa razlogom, i življeli su danima i danima nakon tog zaključka bez ideje da su i oni sami razlozi. Mi smo razlozi. Mi smo napravljeni sa nekim razlogom. Svaki jedan od nas. Zemlja na kojoj hodamo je razlog. Zrak koji udišemo je razlog.. gotovo sve što postoji je razlog, osim riječi „gotovo“ koja mi se od ovoga trenutka ne sviđa. Vele oni, dakle, da analogno samim sobom, oni stvaraju druge razloge svaki dan, jer su čuli da se sve događa sa nekim razlogom i svidjela im se teorija. Možda zat toliko stvaramo, jer nam se jako svidjela jedna rečenica koju smo negdje čuli. „u ime oca i sina“ neki su čuli. „novac mjenja sve“ čuli su drugi. Možda su u pitanju prve rečenice koje čovjek čuje kada se rodi. I to su razlozi zašto s ponašamo kao curice ili kao dječaci, ovisno o tome što smo čuli kada smo izašli iz majke – „curica je“ ili „dječak je“. Oni koji nikad ne obole čuli su „zdrav je“. Zato muškarci toliko vole sise, jer su prve stvari koje vide. No ima tu i crnijih strana, jer zapravo prvo što čujemo je zvuk majčinog plaća i urlanja, i pitaj boga što to ostavlja u našoj tada krhkoj psihi koja je krhka. Oni koji su najviše čuli sebe i svoj plać su jebeno egocentrične osobe. Oni koji su u urlanju pogodili i koju notu će provesti život pjevajući. Nitko to sve ne zna, međutim, ali svi nekako tvrde da su prve tri godine osudne o liku koji ćeš biti, a sve se svodi na par rečenica i pokreta. Drevni starci nisu ni posumljali u moći koje imaju kada su rađali svoje sinove i kćeri. No, i to je sa razlogom. Jedan od tih razloga je onaj koji si date kada želite biti bolja osoba. „želim biti bolja osoba“ rekla je. I poslušao sam je. Nisam znao što da joj kažem na to, zbilja nisam. Htio sam je poljubiti, no to je možda nebi učinilo boljom osobom. Mene bi. Stoga bi bilo bolje da se ljubimo puno više, jer bi nas svaki poljubac stvarao u bolje osobe. Ima li to smisla? Drži li to vodu? Ne zanima me. Želim vjerovati u to. Da budem iskren, a uvijek jesam, pogotovo kada su u pitanju upucavanja; mislim zamislite mene kada mi se netko svidi samo priđem i kažem „ej. ti. ajmo se ljubit ja i ti. što kažeš? ovaj tramvaj neće stići još satima.“ – rekao bi da mi je drago što sam toliko ljubio u svom životu, ali me strah. Strah me da ako ova moja teorija nema smisla – možda smo ljubili uzalud. A ako išta ne želim raditi uzalud, to je ljubiti se. Možda zapravo nema veze tucamo li sa razlogom ili ne, jer našli mi razlog ili ne, netko gore ga ima ili zna. I mižda je to najbolji razlog kojeg ja imam – poljubac. Možda je prva stvar što sam ja vidio ćuo doživio je poljubac. Ne mogu zamisliti bolje prve tri godine života. |
| < | siječanj, 2008 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
