Leti, leti, leti... SAVJET!!

Koliko sam ih samo dobila dosada. Svi nešto pametni. Ok, ne mogu reći, u moru njih zna se pronaći i neki koristan. Ali… Ljudi, shvatite, nekada je jednostavno bolje prešutiti, nego izlanuti i još završiti rečenicu sa: kažem dobronamjerno! Ponekad mi se čini da djecu oblikujemo pomoću kalupa. I svi stanu u isti… pa zasto onda kad odrastemo nismo baš kao iz kalupa?
Nitko moju djecu ne poznaje kao ja koja sam s nima od 24 sata tjedno. Prepoznajem već i najmanju razliku u njihovom plaču. Znam na koji treba reagirati, koji ignorirati. Pa onda obožavam onaj savjet – pusti neka malo plače, neće mu ništa biti, samo jača pluća! Zašto bi pustila? Radim trenutno nešto važnije? Ne bi trebala utješiti svoje dijete kada prepoznam da je plač zapravo poziv? Ne, neću skočiti na prvu kada je riječ o cendranju i pokušaju manipulacije…
Moj stil je po redu i rasporedu. Trudim se uvesti neki red u svakodnevnicu… Stvarno se trudim!! Ali moja djeca su ljudska bića sa svojim urođenim temperamentom i već donekle stečenim karakterom. Nije ni njima svaki dan jednak, imaju svoje određene potrebe… I naravno, faze kroz koje prolaze. To se mora poštivati! Zašto mora? Zato što volim da se i moje navike i potrebe poštuju… ako mi dan nije za razgovor, neću razgovarati!! Moja djeca isto zaslužuju takvo poštovanje!
A ako što volim više od „dobronamjernih savjeta“, to su onda oprečna mišljenja! Maleni je imao pet mjeseci kada je prvi puta zaspao sam u svom kinderbetu iza zatvorenih vrata u potpunom mraku. Ozbiljno?? Ma ja mislim da je to prerano da ga tako ostaviš! Maleni treba mamu! Letili su komentari od svih onih koji su mi trubili da ga ne stavljam spavati pokraj sebe, ne nanašam na rukama, razmazit ću ga, postat će ovisan o meni… Ljudi, ODLUČITE SE!! Ili nemojte! Ionako me briga što vi kažete i mislite. Naravno, došla je faza – kinderbet je načinjen od bodljikave žice, a mamin i tatin krevet od pamuka i svile! Miči ga iz kreveta! Koliko dugo je spavao sam, zašto ga sad učiš na to? Bit će ti teško kad dođe beba! Učim??? Dijete trenutno tako želi i vrišti na svaki pokušaj stavljanja u kinderbet! Želim li ja da spava sa mnom? Da, molim, do jedno tridesete se šuškaj uz mene. Naravno da ne želim!! A opet, sebično želim te naše trenutke prije spavanja i nakon buđenja. Baš zato što će mi biti teško kad dođe beba, jer će takvi trenuci, ponekad, silom prilike biti nemogući!
Kupila ja djetetu krevet, namjestila njegovu sobu i nježno ga sa godinu i pol preselila u drugu sobu! Opet prerano, opet pogrešno! Bit je da moje dijete nema ništa protiv. Svaku večer poslije kupanja ode upravo u svoju sobu i legne u svoj krevet. Da, ne svaki dan, ali moram leći malo s njim i maziti se dok mu ne počne padati glava. I neka moram! Uskoro će mi ta ista vrata od te iste sobe zalupiti pred nosom i reći: Mama, makni se i pusti me na miru!!
Ok… Raspisala se o samo jednom savjetu, al najbolje mi išao primjer! J
Ima ih još more i sigurno će me opet neki glupi savjet potaknuti da opet pišem o ovome, poput današnjeg koji me ponukao da napišem nešto na ovu temu…

I da!! Mala često spava sa mnom u krevetu sada… imate nešto protiv toga??

Oznake: majcinstvo, brak, djeca