Slom snaga
|
Oprostite što ću ponovo, što ću ponovno patetično, što nisam u svojih 8 mjeseci bloganja iznjela ništa pametno, društveno korisno, viziju, misiju, razmatranje, ali ovaj blog služi mojim misaono/emocionalnim proljevima...i zato ga trebam! Umorna sam, strašno sam umorna, htjela bih da mogu proglasili 2 dana bolovanja, odmora od fucking zamora, neznam što mi je.... A kako znam da sam umorna? Osim toga da sam konstantno pospana, i da mi glava leluja svuda, kada pričam teško sklapam rečenice i sve to ostalo.... I plačem... Kad su mi oči teške, i kada mi je glava umorna ja plačem... Nemogu spavati, nemogu oči sklopiti i ne probuditi se ujutro, i biti normalna, nemogu...jer eto prvo, imam još fucking posla, drugo, kad sklopim oči javi mi se u misli onaj, Onaj Čije Se Ime Ovdje Ne Spominje... I želim mi poslati poruku da mi još uvijek nedostaje, i da...sam bila glupa što sam ga tražila da mi kaže moj "status", trebala sam šutjeti...i da sam bila glupa što sam mu rekla da sam se zaljubila...treba sam šutjetiiiiii I kad mislim što bi od toga dobila, ništa, još puno, puno udaljenosti, još puno čudnih isprika, ali sada se s njima želim miriti, s njima se sada mogu nositi, sve bih sada učinila, samo da mu čujem glas...samo jedan petminutni poziv, koji će me uljuljati u san...kao onda....u moje vrijeme... Zašto ja nemam vremena za svoje pizadrije, samo za pizdarije drugih ljudi imam...samo za preuzimanje poslova drugih ljudi imam... Ponovno sam ušla u razdoblje kada nemam kompas, nemam cilj...nemam odredište za koje trebam birati smjer. Prošlo takvo sam razriješila s time da sam njega izbacila iz svog života, njega nedređenog, njega nepredvidljivog, i odmah je sve bilo uredu....sada, neznam više što da izbacujem, neznam...a vidim da je čišćenje potrebno!!!!! Najrađe bi zaspala i ne probudila se nikada...ali nemogu, nemam za to prava, nemam za to prostora... |
