Ma brijem po patetici
|
Piše mi se, piše mi se o tome koliko bih željela voljeti, o tome koliko bih željela šetati i s nekim se držati za ruku, koliko bih željela ići u kino, kazalište, upijati nebo i prolaznike, ogovarati naperlituše, trčati za tramvajem, zajedno. Piše mi se koliko bih željela spavati, danima, koliko bih se željela isključiti misli, i odmoriti se. Isključiti mobitel i zatvoriti se u sobu, da me nitko ne vidi, da mi nitko ne budi ni hranu ni piće...samo da sanjam... Piše mi se, o željenim noćima, o suzama koje nikad nisu muške oči plakale, za mene, za menom, pred menom. O emocijama o kojima mi drugi pričaju, o pogledima koje mi drugi opisuju...pisala bih o emocijama... Pisala bih o tome zašto kasnim svuda, i zašto imam osjećaj da me ljudi ne vole zbog toga... Pisala bih o tome da se super osjećam i da se manje više sviđam sam sebi, ali i o tome, da me ponekad muče moji kompleksi...I da ponekad pričam previše, i pričam nezanimljive gluposti... Ma piše mi se, o tome kako volim otkrivati nove stvari, o tome kako bih jednog dana voljela biti faca, uspješna u svom poslu, a ne mu pristupati kako ponekad pristupam... I piše mi se o tome što nisam bila na faxu sto godina, što nisam ništa učila...i što se dajem na krive strane... Piše mi se o tome da sam sretna s svojim životom, sve nekako na bolje nosi, samo me ipak još malo zaboli... kada spomene se ljubav u cijeloj priči...ja nisam ovdje da o ljubavi pišem, nikad nisam znala na što ona liči... p.s. vidjeh vaše komentare na prošlom postu...nisam u bedu, nisam, ne bediram se, znala bih da je to...koliko sam se puta u tom našla...čak se nekad čudno osjećam jer sam zadovoljna sa svime...patetike ni blizu, ali što ću kad me ljubav nekad sjeti da bi mogla biti blize :-) |
