Prodajem svoje snove

subota, 24.12.2005.

VUK DLAKU MINJA...

Ljeto Gospodnje 2005. bliži se kraju. E, i šta sad? Nikad nisan kužila cilu tu pomamu za slavljenjen dolaska Nove Godine. Mislin, šta se bitno uopće događa? Jedna godina nestaje, druga se rađa, a ista je ka i ona prije. Mislin... Ne volin Nove Godine.



A tek donošenje novogodišnjih odluka. Šta ću se uopće trudit? Iman ih dosta šta su od prošle godine ostale... još pušit nisan prestala, čak više pijen nego prošle godine, opet neman momka... Ako ih nikad ne ispunin, zašto da se onda trudin? I tako se neću prominit. Nit ću išta prominit.

A pustog li blagdanskog raspoloženja u ovon gradu... Trenutačna fascinacija su nova knjižnica (o kojoj će bit riči malo dalje u tekstu) i bor ispri Krešimirovog na kojen se svićice 'pale i gase'. Ma daj?!

Dakle. Nisan blagdanski raspoložena. Zaboravit ću da je danas Badnjak, s gušton žderat burek i pravit se da je obična, najobičnija subota. Sve dok me se neko ne siti pitat di iden za Novu. Doživit ću živčani kolaps pita li me to još iko. Jer NEMAN POJMA. Ali NEMAN APSOLUTNO NIKAKVOG POJMA. Mota mi se ideja po glavi da jednostavno kupin bocu nečega... bilo čega... i sidnen ispri tefaua. Najlipše bi mi bilo.

Ma neću bit takva. Aj, aj. Svečano obećajen da ću se POTRUDIT bit blagdanski raspoložena... bar malo... malčice... mrvicu... uh.

(I sve mi se čini da ću ić u sobu provat nać stari popis novogodišnjih odluka... pa nije moguće da baš nijednu nisan ostvarila...)

TURISTIČKI OBILAZAK: KNJIŽNICA-KOLO-DDIPLINZI-MOTUS-KLIZANJE-KAVA

Sve u dva dana! A između svega toga... kraj polugodišta! Bez padanja!

U gradu se otvorila nova knjižnica. Tj. točnije bi bilo reć da se stara primistila, al pošto se nije primistila samo lokacijski nego i vremenski (nagli skok iz 18. u 21. stoljeće nije korak na koji se čovik lako odlučuje), nekako je bolje reć NOVA knjižnica.



Ta nova knjižnica... kako da van to poručin... PREDIVNA JE. Ja san zaljubljena u tu knjižnicu. Ja je volin. Doživotno. Istina, više bi je volila da zaposlenici znaju šta rade (ženska nije znala nit je ikad čula šta su to Narnijske kronike!), al čuj... ne moš i ovce i novce.

Knjižnica je opremljena po štatijaznanbogtepitajeuropskosvjetskintunguzijskin standardima, ili bar mi tako kažu. Šta ja znan. Uglavnom, ima kompjutere. I audio-vizualni odjel. Tražilice za knjige koje ne možete nać po policama. Pristup internetu. Računalnu igraonicu. Studijsku čitaonicu. Posuđivanje devedeova i cedeova. Stolove i stolice. I čista je. Svitla. Čista. Prekrasna. Ah.

Svoju ushićenost knjižnicon pokušat ću opravdat činjenicon da je stara knjižnica imala samo jedan kompjuter, jedan nazovi stol i dvi potrgane stolice koji su tribali predstavljat čitaonicu, da je bila pokrivena i izvana i iznutra ptičjom kakicom, a da je bilo tako tamno da su se jedva mogla nazirat imena autora i naslovi knjiga. Knjigu koju si tija mora si tražit deset dana i deset noći, da bi na kraju otkrija da je poslužila onoj glupači za kompjuteron kao podmetač za kavu.

Popodne prvoga dana (odsad mirin protok vrimena od dana kad je otvorena knjižnica pa dalje), dakle prvoga dana prve godine otišla san na kemiju. Dobila tri, odskakutala od sriće do pomidore, popila kavu i ošla doma. Onda san morala na koncert s kolon u katedrali. Tu je počela prava utrka s vrimenon. Koncert je završija u 20.50h. Kojon san ja brzinon stigla do gimnazije i kako to van ne mogu objasniti. Znan samo da san u 21.20h bila gori. Uzmite u obzir da san od kraja koncerta do dolaska u crtaonu morala svuć sa sebe tri kila nošnje, odnit to materi, popit dvi-tri čaše travarice i onda tek krenit prima gori.

A u crtaoni... čudnog li čuda. Pola grada ka da se utrpalo u tu smišnu malu prostoriju. Em šta je došlo po gradskih šminkera, em šta su se svi studenti spustili doma. Rekordan broj ljudi u crtaoni ikad. Ikad. A diplinzi su bili prejebeni. I to je sve šta se tu ima reć.

Posli crtaone, uslidilo je trčanje do tesle na Motus. Motus!!! Već dobrano pijana, upala san unutra ka da me tira krdo bisnih ljama (ovu opsesiju ljamama dugujen kenny :P) da bi skužila da još nije počelo. Ali kad je počelo... *ubacite Motusovu svirku, sve pokvarene maštarije koje ste ikad imali i približno ćete dobit euforiju koju san ja osjećala*

Onda... burek. Pa auto. Pa krevet. *slika polako blidi, čuje se blago hrkanje u pozadini*


Zateturala san. Bilo je jutro. I sitila san se da san Taji obećala da idemo klizat. Nas par iz razreda. I tako... sila ja na motor i ošla do džollija. Tamo san još morala čekat ostatak ekipe, al ne dugo. Popila san espresso i već su bili tu. A i ja san se počela budit.

A piševa kad moj razred ide na neke sportove. Prvi razred gimnazije: skijanje, drugi: rafting. I sad ovo. Još me sve boli od cerekanja. (Najjače je kad Elez pada... povuče po klizališta za sobon... mlati rukama po zraku ka da je tica... heh)

I onda na kavicu, pa ručak. I evo me tu. Pišen ovo sranje. Premda san eto sigurna da niste došli do kraja teksta i da ste odustali nakon šta ste vidli kolika me je inspiracija uvatila.

Iskreno vaša,
LudaKrava

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv