Imala sam defitinitivan plan za ovaj vikend (mislim nadolazeći), a danas je sve palo u vodu. Naljutilo me je to zaozbiljno, no opet se mora čovjek prilagoditi i tu nema pogovora ni prevelike ljutnje. U biti zabadav se ja ljutim kad....

Moram priznati da mi jako nedostaje. Vjerujem da on to zna i bojim se da ovaj puta od toga nikakve vajde. Zabadav ja gajila nade ili bilo što. Ponekad to nema nikakve veze. Ne mogu reći da sam pogriješila, jer nisam, ni u čemu ja nisam mogla drugačije (možda htjela je bolji izraz), no neke su prepreke previsoke i ponekad te ljudi stave na policu ili ladicu koju namjerno ili ne previđaju iz dana u dan.

I tako ja završila u toj ladici. Stigne mi poneki mail, ali to je apsolutno sve. Čak ni ovaj post nije o tome da se žalim na situaciju. Iako mi je iskreno i duboko žao. Iz sveg srca. No ja promijeniti ni njega, ni svijet ne mogu, a niti bih željela.....

Mirno je popodne. Ja sam ponovo daleko i to ne samo u mislima....