Krenula sam na put polako. Ručala. Spremila stvari. Napravila pripreme sve, popila kavu i stigla u svojoj vožnji dugoj nekoliko sati samo do obližnje okuke.
Pitam se ponekad što je to tako različito, a opet isto kod mene i kod drugih ljudi.

Otvorena sam srca oduvijek bila. A čekao je Alan. Fin i pristojan. Samo moj za to veče. A ja mu, ne niti njemu nisam stigla. I nemam snage za ponovo pokretanje jer već danima nije na mom horizontu.

Poput starih mislilaca sam ponekad. Ugledam zvijezdu i poželim tamo biti. Zvijezda je daleka, ali moj je svemirski brod moja misao koja daleko i predaleko putovati može.

Mogla bih Vam reći, sve je na mojoj strani u ovoj utakmici. No to ne bi bila istina. Jučer kad je zazvonio telefon i kada sam beskrajno ga željela vidjeti, ne Alana, jer Alan je daleko, daleko; on je naravno imao neodgodivih poslova. Sinoć kad sam mu poželjela čuti glas, telefon je mučao. Teško jest, a ponekad tako lako. Tako lijepo. Izvana se čuje pjesma ptica. U oblacima se nazire odsjaj sunca, a ja polako krećem....prvo slovom....kavom...u mislima do Alana...koga zapravo nisam niti srela. Samo tu u virtualnom svemiru i čula krasan glas. Čula obećanje....no ništa od toga.

Što želim jutros reći. Beskrajno te volim dragi. Glas, stas, ruke i srce tvoje. Tko ti si? U srcu svojem znam. Tražim po putu tvoje sjene, no poput tebe one su neuhvatljive. A htjela bih, samo bih te htjela na jedan dan, za jedan dobar san.