Toplo, krasno, a ja pomalo umorno. Planira se frizura, još jedno izvješće i rani počinak. Iznenadilo me mnogo toga i mnogi. To je postalo dio svakidašnjice. Polako idem iz dana u dan i upravo sam nešto završila, a za minutu ću nešto započeti pa onda vjerujem danas i završiti.

Nedostaje mi. Moram priznati da mi jako nedostaje.

S druge strane ima toliko dobrih ljudi i lijepih situacija. Jučer sam pretjerala. U jednom satu sam previše bila okrenuta sebi. Puno previše.

Stižu poruke podrške i na neki način. Mijenjaj se. Polako. Bez sekiracije. Uživaj. Pusti. Ne može se promijeniti.
Prihvati. I tako ja polako.

Polako priređujem jednu datoteku. Polako idem po čašu vode. I polako idem po aspirin.

Vrijeme je neobično. Platila račune. Izračunala si porez. Ide se dalje u ovom danu. Još nisam zastala. Tek obična pauza za ručak. Kava nabrzinu. Lagana glavobolja.

I pitanje koje se ponavlja. Zašto griješiš Loptice. Pričekaj Loptice. Nasmiješi se Loptice.

Da i doista, biti će ovo dan osmijeha.

Dan pite od jabuke :))))