Prvi put sam obrisala post. NE za to što je bio loš, nego što doista bijaše nepotreban. Davnih dana poslala sam jedno pismo s imenom i prezimenom. Ne Lopticaskocica , nego stvarna ja. I to na mnoge adrese. Koje je odmah predmijevam završilo u okruglom registratoru. No bitno je da sam ga napisala i potpisala.

Sad je drukčije. Skroz. I skroz. Sad mogu biti Loptica. S guštom. I jesam. I Skocica. I s guštom.

S pramenovima svijetlije kose i kosom do guzice. Drugačijom.

Bio je ok. Bio je skroz ok. I skroz u pravu. A bila sam i ja. Komplimentirali smo si međusobno. On meni da sam sposobna, ja njemu da je se ne vidi da je puno radio ovih dana. Rekla sam istinu. Je li on. Ne znam. Mislim da ga je ipak zavarala frizura. By the La Dea Zaprešić. Frizeraj u podrumu zaprešićke tržnice.

Muškarac garave kose, sijevalo u očima koje pomalo uokviruju bore kad sam se konačno pojavila. Čisto službena prilika. Obučen u crni sako i traperice. Visok skroz. S prstenom of course. Takav ne može i nikada nije slobodan. To je onaj tip muškaca kojeg ne možete uloviti, nego samo postati njegov plijen. Ako on to želi. I kad želi. To je onaj tip muškaraca kojeg zapravo i ne gledate. Jer surađujete. No iskonsku ljepotu teško je ne primijetiti. Naročito onu iza tamnih očiju.

Kao da je izašao s reklame za neki ekstra muški parfem. A mogao je biti maneken. Zapravo još uvijek to može.

Mislim nije on jedini takav. Ima ih više takvih. I čuveni Mr. Grey je jedan od njih. No on je druga kategorija.

Pitam se koja sam ja kategorija. Ne želim manekene. Želim real people. Stvarne, za šalicu razgovora. Skroz.

U biti želim plesati, skroz...Plesati do zore.