Zapela sam. Promatrala sam kako su se u tom programu prije radile stvari. Opet sam došla do jedne prečice, a umjesto da radim jedno započela sam drugi opsežan posao. Izgleda da neće biti tako strašno. U stvari glede posla zapravo i ništa nije tako strašno. ... Malo sam se istina ispuhala. Malo i previše. Stvari ne ide onako kako želim i danas kada sam željela rasčistiti jednu poslovnu situaciju dotične osobe nije bilo.

Pomalo sam počela čitati novine. Tako da znam da je Ančić konačno osvojio turnir. Vjerujem ne prvi. Wimbledon je na obzoru. U meni nada. Da će netko od naših ponoviti ono nezaboravno Goranovo ljeto. Iako je to nemoguće. Ili tko zna. Muški dio populacije naveliko priča u Njemačkoj. Izgleda da će cjelokupan muški rod na prvenstvo. I neka im. Kažu kruha i igara. A krasni znaju biti dečki. Tako da mene zorom ranom dočeka kava. I čašica razgovora. A teme. I Tesla i suncobrani, sve što nema veze s poslom.

Danas su mi ogrebali Miška. Bila sam jako nesretna. Niš nije strašno. Malo je ulubljen, ali me sekira kaj svaki moj auto mora imati neki potpis, a ovaj puta ne mojom krivnjom. Kažu da se neda ništa napraviti. I tako je moj Miško izgubio dio svoje savršenosti. Jest da mu je zimus otpalo pol blatobrana, ali to je riješeno. Ovo neće biti. A nema veze. Ili ima.

A nisam baš pravedna. Pitaju me za želje. Mogu li van.... Odlučila sam se danas za posao. Više neću. Više posao neće biti prvi. Ima drugih i ljepših i važnijih stvari na ovom svijetu.

Sutra ga idem posjetiti. Sutra...Tko zna što donosi sutra. Njegov poziv. Koji me toliko veseli. A da sam danas znala. Ali nisam. A ne mogu se više izgovarati. Vrijeme je za druge stvari. Posao da, ali samo koliko je nužno....I to je to...Da to je definitivno to....

Report slijedi....Jesam li ili nisam....