Kad radite kod kuće htjeli ili ne htjeli svjedokom ste onoga što se svakodnevno dešava u kući. Pa tako čujete i svađe. Onda Vam tek (meni) postane jasno koliko je komplicirano živjeti u paru. Koliko je potrebno kompromisa, snage,volje i tolerantnosti. Brojke mi izmiču danas. Pročitati ću novine i nastaviti s poslom popodne. Sve me to podjeća na davne dane, na svađe u kući kad sam bila tinejđerica. Na vođenje mlađeg brata na policiju jer je tata bio pravi nasilnik. Znam da ova svađa neće eskalirati, ali doista je nemam živaca slušati. Znam da nema prava glasa, da nemam što tu reći jer se ta svađa mene ne dotiče, ali ako ništa drugo ružno ju je čuti. A ne samo ružno. U meni ista izaziva vrlo neugodne osjećaje.

A kad s druge strane promotrim svoj emocionalni život, pravi je ...... Možda upravo zato što se ja užasavam lupiti šakom o stol, podviknuti, zauzeti se za svoj stav glasom, ili možda suzama ili napraviti scenu (to bi doista bio vrhunac). Ja sam takva kakva jesam i možda ako nam daju onaj čuveni eliksir mladosti ću se promijeniti u idućem stoljeću ili eventualno za dva. A do tada prihvaćam stvari, ljude i događaje onakvim kakvim jesu i zapravo ne žalim radi toga. Samo ponekad. Kao danas.

Svađa je utihnula. Ono dvoje koje su se svađali biti će si opet dobri. Ja ću pročitati Večernjak, pojesi ručak i nastaviti s poslom popodne. I gricnuti malo torte od jučerašnjeg rođendana svojih nećaka na kojem sam naravno bila sama dok su svi bili spareni.

Znam da je masu tih parova prividno. Da će si već pri dolasku kući okrenuti leđa, dok ću ja okrenuti leđa zidu ili prozoru, ovisno kako sam raspoložena i kako ću lakše zaspati.

Jer sve je lakše kad spavam, nema snova nema pitanja. A čekam poziv. A kad dođe sunce će zasjati iako vani pada kiša.

Posao ne čeka. Ljudi zovu. A baš bih danas bila blue. Izgleda da mi neće poći za rukom.