Od kada prohodamo u životu spoticanja su sastavni dio naše svakodnevice. U većini slučajeva se samo malčice poremeti razvnoteža, ali zna se desiti da završimo na podu koliko smo dugi široki. Neki od nas su spretniji i u cijeloj priči ostaju neozlijeđeni, ali neki slome ruku, razbiju glavu i takve stvari. No ponekad te u životu stvari iznenade. Potpuni stranac ti pruži ruku i još ti plati piće.

A ponekad razbijena koljena ti omoguće da upoznaš recimo zgodnog kirurga.

Život je doista nepredvidiv. Usluge ti rade potpuni stranci, a i prijatelji se znaju iskazati.

Bitno je u životu i sebi i drugima dati priliku. I ne samo prvu...Jer svi smo ljudi i znamo s oproštenjem zajebati stvar. Jer ne uočimo koliko su drugima neke stvari krucijalne.

I zato hvala neznancima (posebno jednoj neznanki) jer ovaj blog je dobio izgled zahvaljući nje njenoj nesebičnosti (Hvala Annie), hvala Mariji (naravno u Bogovićevoj smo na kavi) i hvala Mirjani (nadam se da ćemo uskoro na kavu).

I hvala mojoj mami koja mi je jutros objasnila zašto vole anonimnost Neta (a žena nema veze s tim, ali zna znanje)...

I ljudi čitajte Celeste...Dirnulo me koliko se suosjećanja može naći na njenom blogu. Jer većina blogova je JA perspektiva. A zar doista mi moramo biti na prvome mjestu. Pa i ne moramo baš uvijek.