Razmišljala sam o slanju slika Internetom da spoj ipak ne bude spoj na slijepo. Problem je kaj ja nemam sve potrebne spravice ono kao digitalni fotoaparat ili barem neki pošteni skener. Inače moje slike su uglavnom krajnosti. Na jednima ispadam kao top model, a na drugima ne bi ni ja sebe štapom taknula, a kamoli izašla na kavu. Inače se ne volim daš fotografirati iako volim sama sebe nacrtati. Da nacrtati...Naime crtanje i slikanje mi je hobi i imam dosta auto portreta koji me predstavljaju u raznim životnim razdobljima. Bila sam i crna i plava, vitka i punija, kratke kose i duge kose. Moje transformacije su nekad nevjerojatne, ali sam ipak uvijek najsličnija sama sebi. Prepoznaju me i ljudi koji su išli sa mnom u prvi razred osnovne škole.
U stvari mi je turbo zanimljivi kad neki ljudi postanu totalno neslični samim sebi, a neki su uvijek nekako prepoznatljivi.
Nekad davno u spomenaru mi je netko napisao: "Što si stariji to si sličniji samom sebi?". I bore koje se urezuju na naša lica odraz su naših raspoloženja, brige o sebi i odraz su našeg životnog iskustva.

A da fotografije....Mislim da mi sami o sebi najviše govorimo. Način na koji izgledamo, kako se ophodimo mislim da mnogo više govori o nama od nekog papirića. Ista ne može dočarati miris kojeg sam stavila specijalno taj puput i mnogo toga drugoga.

I da, stvarno dobro izgledam. I toga sam svjesna. I nije mi potrebna fotografija koja bi nekom unaprijed pokazala moje crte lica. Jer mogu poslati doista sjajne fotke, ali iz nekih kuteva i neke grimase. Ugly. Jer rekli su mi kamera ne laže. Pitam se je li doista tako.

Osim toga ljepota je u oku promatrača. Tako bar kažu.